AtinaNa trguNa pustom polju u srcu gradaKameni pločnici odbijaju sunce od planeteStarac priča neku staru priču o moraluSparta ćutiNeki prosjak pokušava od sudbine da napravi šaluSvi se smejuA najviše jedno malo, tamnoputo deteNebo vedro, u najlepšem podnevnom izdanjuRavnodušne koze brsteTek procvale maslinove graneJedan mladi čovek ćuti, odsutan je poput umetnikaI ne sluša mudre reči starog govornikaŽena mu je u drugome stanjuStagiraVarvari su dolazili s jugaS mora, vetrom okupanih brdaCarski lekar Nikomah je bio medju njimaKad mu se rodio sin, ozbiljan, očiju plavihNeka je žena rekla svima u poverenjuOvo će biti učiteljSamo je kamen mogao to da pomeriMesto u kome je rodjen, severno od AtosaNekoliko puta rušili su do temeljaOd svoga učenika, najvećeg osvajača, nije tražio novacZahtevao je samo rekonstrukciju gradaU kom je njegovog oca lečio njegov otacMesamvriaVetar sa Belog moraPlaho je duvao u jedra OdisejaDok su mu galebovi krilimaJedini pokazivali putKuće na četiri vode, sa terasom ka nebuRadile su na Mesec, nepouzdano žutA kamen nesebarski, koji se kupao noćuI grešan sunčao danjuKad bi se more povuklo, drhtao kao prutNebo je imalo boju izbledelog mastilaSa starih pisama, tamo gde nedostaje stranicaA on je plovio mirno ka gradu sagradjenomNa mestu koje će jednom biti granicaKonstantinopolisLepotu finih linijaI meki šum talasa u predvečerjeNisu razumeli ratnici sa severaOvdeNa raskrsnici vetrovaNajlepši hramovi menjali su imenaRazapeti na tri moraKao pesnici u diplomatijiBog je jedan, piše na svakom ziduKoji poznaje sloboduA ko poželi da prodje sa ovog na onaj svetMora preskočiti voduĐurđevi stupoviS jednog brdaIznad reke RaškeKroz oblake ovlaš razmaknuteOtac Petar posmatra KosovoLete misliPtice mudro ćuteZvono, smiraj drame u trenutkuPogled mirno lebdi nad ravnicomReka spaja Sopoćane s moremNebo spaja nauku sa veromPogled, ovo brdo s Gračanicom.Jerinin gradNa vrhu bregaKoji se vidi čak i sa Kineskog zidaU ogledalu punog mesecaRadja se novi životI četa mrava, pozdravljajući promenuStaru tvrdjavu presecaPočasnim korakom, kolona jedan po jedanTo više nije gradI ona vrata ne otvaraju se čestoAli je neko ovde još uvek mladI neki putnik, umoran, iz dalekaU njenoj sobi, koju čuvaju orloviOd polovine petnaestoga vekaNaći će toplo i neočekivano mestoKapošvarSunce se spušta iluzijom neba ravnodušnoKao niz pokretne stepeniceNa Trg Lajoša Košuta u KapošvaruNišta lepše ne videh u majci prirodiStari hotel i dve crkve lepe kao laž, kao ukras na torti tog trgaPet je, kažu, sati u petak popodneNe čuje se ni blizina ostavljene rekeNi visina breze, ni vetar, ni glasPa se setim jedne stare vojvodjanske pesmeO gradu u kome nema ništaSamo stari Pišta svira kontrabasŠetam kroz taj prizor kao kroz budućnostOvde bih mogao umreti bez tebeKrakovU kasni ponoćni satJedna žena zatvara knjigu mojih pesama o gradovimaOblači svoju staru spavaćicuI odlazi sama u svoju posteljuTo nije moja bivša ljubavnicaTo nije nastavnica srpskog jezika u provincijiTo nije čak ni moja stara majkaTo je dobitnica Nobelove nagrade za književnostPoslednji živi stanovnik EvropePragNa Staromestske namjesti krišom se spušta jedan snegPahulje sleću sa neba na kamen desantomKao mali beli padobranciHerbert fon Karajan za to vremeDisciplinuje prašku filharmonijuMašući palicom pred muzičarima kao general pred oficirimaGledajući u partituru kao u topografsku kartuAntonjin Dvoržak ne može očima da verujeDivno, kaže moja devojka, ovo sam čekala celog životaSneg na Vaclavskim namjestima, pahulje kao padobranciJednom ćeš me dovesti ovde i ostaviti samu..KalinjingradKad bi šetaoSpuštenih obrva i dugog pogledaSa mislima u dalekim južnim krajevimaMogli ste naviti sat u vedar zimski danPo času kad je prolazio, sa štapom i kanapomDanas u katedrali, jedinoj očuvanojU starom pruskom skloništu za jeretikeIzbledela je ploča stara trista godinaAli su misli njegove svežije no kapi kišeImanuel Kant, u prolazu kroz život, opisao je neboIstambulDečake od sedam godinaOtimali su od svojih majkiI odvodili u tvoje zlatne zidineTamo su ih učili da zaborave ono što su prvo zapamtiliTamo su ih učili stranom jezikuTamo su ih učili veštini ratovanjaGodinama su bili strah i trepet u svojim rodjenim selimaDa li je to razlog da ne volim tvoje mirne obaleDa li je to razlog da ne volim tvoje šadrvaneDa li je to razlog da ne volim tvoje nespokojeRazapetom na tri mora, ni tebi lako nije biloMorao si da menjaš i sopstveno ime da bi preživeoBeogradJutroČuju se ptice i nasmejani gradjaniU kavezima automobilaReka silazi niz pocepanu ulicuSveci razmišljaju o prolaznosti vremenaŽene proveravaju ispravnost ključnih odlukaNa ličnoj karti svojih nadošlih dlanovaNeko otvara krila moga prozoraU sobi ništa osim ravnih, žutih podovaDaleki zvuk sirene sa pretovarenih brodovaI jesen lepih, neostvarenih planova...BernMedvedi su hodali na prstimaTvojom ludom sobom devojačkomUlicom Arsenija Čarnojevića prolazili su vekoviNa tankom svetlu neona moga mobilnog telefonaMali koverat je najavljivao misao za laku noćDa li ste naručili budjenje, neko je nežno pitaoDodirnuvši te mekim jastukom svoje ogromne šapeI nastavio da hoda u pravcu Bežanije...Bilo je pola pet u BernuA možda i ranije...******Autor Radoman KanjevacNaslov Tour du mondeMeki povez, manji format12/19