Zato što kada se slika na poculanu stvarima se oduzme težina, a ostane njihova suština. I zato što se porculan peče na najvišim temperaturama.***Danas razgovaram sa jednom veoma neobičnom pesnikinjom, mada, ona sama možda ne smatra da je neobična. Mislim da je sa novom knjigom Porculan, trećom u nizu, Dejana Nikolić na neki način dijagonalno prošla kroz glavni korpus srpske poezije u kome se nalaze tradicionalne i neotradicionalne srpske pesnikinje s jedne, a s druge strane moderne pesnikinje. Mislim da Dejana od obe grupe uzima ponešto i ostvaruje odnos i komunikaciju sa obe tradicije.Ono što se nameće na prvi pogled je činjenica da si za 20 godina objavila tri knjige pesama. Otkuda toliki razmak između objavljivanja knjiga i da li taj razmak može da nam kaže da su i te pauze pesničke, tvoje, bile namerne, ili je neki drugi sticaj okolnosti odlučio da tako bude?Po čemu su moje knjige „neobične"? Po tome što prevazilaze horizont očekivanja publike i današnje književne kritike. Nadam se da će ih buduće vreme pročitati i primiti kako treba. Znaš, danas su priznati neki dobri pesnici koji čuvaju nivo, ali to je sve u prepoznatljivoj, očekivanoj ravni, istom maniru, kao da iz knjige u knjigu prepisuju sami sebe. Večera je izašla 1989. u Nolitu, kad sam bila apsolvent na Filološkom fakultetu. Trebalo mi je dve godine da odbolujem, da prevazićem tu knjigu i otpočnem novi rukopis. Ivan V. Lalić je voleo tu moju prvu knjigu i upozorio me na opasnost. „Biće ti veoma teško", rekao mi je „sa drugom knjigom, pošto je ova prva sjajna. Druga mora da bude potpuno različita od prve, a da se opet čuva i čuje tvoj glas". Zapamtila sam kao dobra učenica, a mnogo kasnije razumela šta to znači. Kada je 1998. izašla Tristia, Ivan više nije bio živ i nije mogao da je pročita, ali ja sam se u sebi radovala: „Uspela sam, uspela sam!" jer sam razumela da sam dala nov, živ organizam, potpuno samosvojan, neočekivan i za mene. Nešto sasvim različito od Večere, a opet se čuje da sam to ja. Što se tiče Porculana, opet je prošlo mnogo godina do sledeće knjige. Veruj mi, ovakva knjiga kao što je Porculan i ne može da se napiše za kraće vreme. Za takve knjige prosto je potrebno vreme. Kao što je rekao Rilke: „Potrebno je da vidiš mnogo zalazaka Sunca, mnoge stvari da doživiš", a ja dodajem: i koliko tek knjiga da pročitaš da bi se obnovio i promenio, prošao kroz menu, pa da u vazduhu uhvatiš prvi pramen, ideju, osećanje, koje ćeš posle ispredati i upredati u nov rukopis, i pisati novu knjigu.Koliko znam, a evo sad sam čuo i za Lalića, ti si sa starijom generacijom srpskih pesnika i nekima koji više nisu živi, kao Lalić, imala izvesnu pesničku komunikaciju, a da je ta komunikacija možda izostala, ili nije bila u dovoljnoj meri ostvarena sa tvojom generacijom pesnika.Veoma pažljivo biram kome ću da se približim i s kime ću da opštim. Ne možeš poreći da sam htela da postanemo drugovi. A koga mi ti iz naše generacije predlažeš za prijatelja i sagovornika? Volela bih da upoznam Nenu Smiljanić.Da li ti se kao i meni, kod Lalića najviše sviđa knjiga Pismo, ili možda Četiri kanona, ili neka druga Lalićeva knjiga?Mislim da razumem kako su na tebe mogle da utiču pesme poput „Melanholije" i „Fragmenta". A ja volim sve što je Lalić napisao, osim ono njegovo rano O Melisi, što mi liči na stilsku vežbu, neke silne mladalačke i veoma pravilne strofe sa pčelama. Kasnije, u Deset soneta nerođenoj kćeri on će maestralno, u svega dva stiha, podsetiti na taj svoj rani rad.Čini mi se da i ti kao i Lalić pokušavaš, a često i uspevaš, da spojiš tradicionalno i moderno u poeziji. Niste, naravno, jedini, ali sad se setih, dok si govorila, nekih pesama iz Pisma koje imaju te nazive starih oblika, formi...To su klasični oblici i forme. Recimo da imam neke meta-naslove, ciklus „Strofe", Brodski je napisao svoje „Strofe". Pa i TpzNa je meta-naslov, s obzirom na Ovidija i Mandeljštama. Neko reče da sam poeta doctus, velika sreća u mom školovanju je da sam imala dobre učitelje. Moj otac je profesor književnosti, i stric, pesnik Rade Nikolić bio je profesor književnosti, i strina je profesor književnosti. I u porodici sa majčine strane se mnogo čitalo. Ja sam prosto tako rasla, gde god se okrenem, svuda su bile bogate biblioteke. Mnoge stihove znam napamet, detinjstvo je počelo sa ruskim romansama i starim prizrenskim pesmama, Puškinom i Ljermontovim, Vojislavom Ilićem i Šantićem. Bez ikakve griže savesti prepisivala sam stričeve stihove u školske sastave. Posle sam uronila u Nastasijevića, on me naučio kako da ekonomišem rečima. I sve tako, preko Rasina do Sen-Džon Persa, i dalje. A tek sva ta silna proza! Kako tek proza hrani i vaspitava stih! Hoću da kažem da ne mogu da ne budem svesna književne tradicije i individualnog talenta, završila sam svetsku književnost.Ne delim sa tobom mišljenje da je znanje neophodno poeziji. Znači, poezija je nešto gde se znanje zaustavlja i mora da se odbaci, da se stvori nevinost koju pesnik mora da poseduje, da bi mogao da kaže nešto vanredno. Prema tome, nije toliko potrebno znanje, više možda iskustvo jezika koji je pesnik stekao obrazovanjem.Sveukupno životno iskustvo, ali potpuno nesvesno, čisti destilat sećanja. Kad počinješ da pišeš, sve odlazi na stranu, čak i porodica, čak i svi kućni poslovi, sve na svetu. A sad - ja! I ja iz sebe progovaram, kao drevna Sibila, koja tumači volju boga Apolona.Prvi put u ovoj knjizi ti eksplicitno pozajmljuješ glas domaćici, sa svime onime što to znači i podrazumeva. Čini mi se da se tu pojavljuje i nekakva gorčina ženska, nekakva rezignacija koja daje normalno i snagu tvojim iskazima, pojavljuju se i te mitske žene, svaka od njih nosi jedan korpus značenja. Da li se ti sa ovom knjigom približavaš ženskoj književnosti?Kada spominješ „te mitske žene sa korpusom značenja" - govoriš zapravo o ciklusu „Vaza", a junakinje - Briseida, Euridika, Ofelija, Fedra - su klasični likovi iz književnosti. Dajem ih poštujući kanon, a kroz sopstveno iskustvo, bez ikakve literaturščine. Poentiram „Suprugom", što je svojevrsni anagram, i uvodim je, zakonito, preko konteksta, u red klasičnih književnih likova. Uostalom, gde si video dobru poeziju bez imalo gorčine i ironije? Priznajem da ne razumem najbolje šta znači termin žensko pismo. Rilke je ženstven, a Cvetajeva muževna. Moja prva asocijacija na žensko pismo i feminizam je: „Proleteri svih zemalja ujedinite se". Mene je Puškinova Tanja učila da pišem. A pišem o svojoj, ženskoj, sudbini, koja se tek sekundarno tiče kulture, društva i nasleća. Pre svega, to je istina o ženskoj psihi, koja je drevna. Dalo mi se da dve pesme napišem u muškom licu, jednu u Večeri i jednu u Porculanu i zadovoljna sam zbog toga, kao da je to neko posebno dostignuće. Na klapni moje prve knjige Radivoje Mikić zapisuje da se u mojim pesmama „raspoznaje težnja da i najsitnija pojedinost ima mitski status u oblikovanju ljudske sudbine", zato i pamtim, jer je pogodio u metu, a toliko godina kasnije, na promociji Porculana, veoma sam se iznenadila kad je Gojko Božović rekao to isto.Ovo je tvoja, po mom mišljenju, najbolja knjiga upravo zbog toga što ima te neuobičajene rezove, što bi rekli filmski reditelji i montažeri, te nagle rezove, nagle promene tog registra emotivnog, što je za poeziju najbolje. Koliko su „svesne" tvoje pesničke strategije i postupci?Apsolutno nesvesno i nenamerno, ali sigurnom rukom. Ne verujem u svesne i namerne strategije, jer to je uvek „B" kategorija, zamena za dar koji nemaš, i to je dosadno. Za razliku od mnogih, verujem u inspiraciju. Pa i nastavljaš da radiš na pesmama samo kad si inspirisan za rad. A to znači da je igra počela, imaš realiju iz svakodnevnog života i onda tu ping-pong lopticu prebacuješ preko mrežice u metafizičko, onostrano, ili suprotno - prebacuješ lopticu opet ovamo u zemaljski život. U svakom slučaju, igraš sam sa sobom.Samo mi reci da li je u pitanju sto za stonitenis ili teniski teren?To bi ipak bio sto za stoni tenis, jer je atmosfera kamerna.Ti si ispevala mnoge pesme, sad mogu reći o Prištini i o Kosovu.Jednu, samo jednu. To je „Priština", kojom se završava Porculan. „Na rodnom tlu" zapravo je pesma o mojoj sahrani, a „Orlovača", napisana već posle „Porculana", pesma je o sahrani Darinke Jevrić.Ali motivi se javljaju.To je moj najintimniji bol i trauma. Pesnik uvek ima maleni skup svojih najintimnijih motiva, on živi sa njima.Pa hajde da se vratimo sad opet samoj poeziji. Ja sam uvek tvoju poeziju vezivao na rusku tradiciju, koja je i meni bliska, naročito ženska poezija, Ahmatove i Cvetajeve.A zašto me vezuješ za Ahmatovu i Cvetajevu, a ne, na primer, za Silviju Plat? Svi znaju za Ahmatovu i Cvetajevu, ali ne i za Adelaidu Gercik i Sofiju Parnok, tipične predstavnice Srebrnog veka, jednako genijalne. Isto je i u ruskim školama. Čitaju Puškina i LJermontova, ali ne i Baratinskog ili Antona Deljviga, opet jednako genijalne, tipične predstavnike Zlatnog veka ruske poezije. Moram da spomenem Jelizavetu Ivanovnu Dmitrijevu, heroinu moje mladosti Čerubinu de Gabrijak. Gumiljov i Vološin su išli na dvoboj zbog nje. Možda ću napisati knjigu o njoj. Ovde niko ništa ne zna ni o našoj savremenici Veri Pavlovoj, izvanrednoj pesnikinji, na čiju se knjigu San četvrti poziva Mihail Epštejn u jednom od svojih eseja. I šta sad da ti kažem? Obraćala sam se svojim bakama i prababama, ruskim pesnikinjama, uvek sam u poeziji nalazila utehu, smisao i opravdanje za ono što mi se dešavalo u životu. Kad odjednom osetim svoju egzistencijalnu samoću, i niko od najbližih ne može da me zgreje niti da me uteši, ja dohvatim pesme i pesnik konačno podeli sa mnom samoću, nudeći svoje najveće svetinje. To je neizreciva bliskost i jedinstvo. I kod antičkih pesnika uvek naćeš ono što je sadašnje, što je večno. Ali vratimo se onom što te interesuje. Pitala sam se zašto je Ahmatova smatrana za kraljicu ruske poezije, a ove genijalne žene - nisu. Cvetajeva je druga priča, ona je Amazonka. Pa odgovor je jednostavan. Baš zato što je Ahmatova htela da bude kraljica, a ove nisu marile za to, kao da su htele da dugim zaobilaznim putevima doćeš do njih. Kao što znaš, manastiri su graćeni u vrletima, pa imaš da učiniš napor, da učiniš podvig da doćeš do njih, tj. do pesnikinje, da je naćeš. I tada ti ona, naravno, sve otkrije.Moram da te demantujem, bar u jednom segmentu. Ana Ahmatova nikad nije imala svoj stan, a kada je umrla i sama znaš, ako si čitala eseje Brodskog, grobnica za nju još nije bila kupljena ni spremna. To znači da ona nije bila kraljica, nije imala ni svoje grobno mesto. Bio je veliki problem kada je povorka krenula kako da se ona sahrani tog dana.Nije, govoriš o materijalnim stvarima koje su banalne. Posle revolucije, svi su stradali. Ahmatova ulazi u prostoriju kao kraljica. Kada seda, ona seda kao kraljica. U malenim sovjetskim kuhinjama drži se kao kraljica, tako i prima retke goste.Kakav je tvoj odnos prema privatnom i intimnom, da li praviš razliku između privatnog i intimnog u samom pesničkom iskazu? Da li nekad kažeš: „E, ovo neću napisati"?Dakle, ovako: sve što pišem je najprivatnije i najintimnije, inače nema nikakvog smisla. Ali, kao što ti kažeš, tek kad proće kroz iskustvo jezika, koje sam stekla obrazovanjem. Nikad nisam rekla: „E, ovo neću napisati", ali sam rekla: „Ovo nikad neću objaviti".Kaže mit, kažu predanja, kaže Aristotel, kaže Platon, da su nekad na Agori govorili ono što su govorili kod kuće, da nije bilo razlike između onoga što su govorili u četiri oka, na gozbama, od onoga što su govorili na trgu.Je li to ona dijagonala, što spaja tradiciju sa modernom, tj. neotradicionala?Poznajem neke pesnike koji drugačije govore o književnosti kada ih neko pita u kafani, u telefonskom razgovoru i kad to treba javno da kažu.Oni nisu dovoljno iskreni kad govore, možda ih je strah.Šta ti misliš o statusu poezije danas u svetu, o njenom kulturnom statusu?Znam da na čitavom svetu zanemarljivo mali broj ljudi čita poeziju i uopšte se ne uzbuđujem oko toga. Poezija je najviši i najdublji izraz jezika jednog naroda i samo najviši i odabrani duhovi čitaju poeziju.Od ljudi koji su studirali u Americi često sam slušao da tamo na književne večeri dolaze studenti, jer žele da čuju poeziju... a ovde ne.Tako je nekad bilo i u Rusiji. A ovde? Koliko se miliona potencijalnih čitalaca, mladih, obrazovanih ljudi koji su završili mašinstvo, elektrotehniku, stomatologiju, ali su od detinjstva bili upućeni na čitanje lepe književnosti iselilo. Čitali su, imali su tu kulturu, ali nema ih, otišli su, rasejali se. Naša zemlja je kapitulirala ekonomski, možda i moralno. Ali, eto, pišemo poeziju. Pesma nas je održala, njojzi hvala.Pa dobro, kakva je tvoja vizija poezije budućnosti ovde u srpskom jeziku, u Srbiji, u Evropi i uopšte u svetu?Teško je pisati kad te stalno uznemirava misao: Bože, čemu? Sve stavljam na ovu kartu, ne znajući hoće li ovaj jezik i narod uopšte opstati. Hazari su nestali sa lica Zemlje, ali Hazari nisu imali pismo. A mi imamo pismo, i sjajne stihove napisane tim pismom, a uvek će biti znatiželjnih fanatika koji će uporno tragati, pa nas pronaći u dubokim arheološkim slojevima.Zar ne misliš, a jednom je to Raičković rekao, da pesnik piše za one koji će tek doći, koji će se tek roditi, koji će uživati u postojanju Dejane Nikolić koje više nema, jer je neće biti?Slava je Sunce mrtvih, tek se mrtvom pesniku oprosti njegov izuzetan dar. A živom, ako je preozbiljno shvati, slava može da postane težak teret, da mu ograniči i deformiše slobodan rast. Najbolje se piše iz blažene anonimnosti. Mislila sam da je zavist najprisutnija u glumačkom svetu, a neke psihološke studije pokazuju da se nikome tako ne zavidi kao - zamisli! - pesniku. Takvi su ovde običaji, da kad čuješ da je neki pesnik dobio nekoliko nagrada, prvo pomisliš: mora da je teško bolestan i da mu je blizu kraj, pa su požurili.Misliš na pesnik-pesniku ili nepesnik-pesniku?Pesnik pesniku. Ko bi te prvi čitao i uživao nego drugi pesnik, a profesionalna zavist mu ne da. Kao da je objavljena knjiga i dalje nečija lična svojina, a ne opšte dobro.Sa Dejanom Nikolić razgovarao Nenad Milošević******Autor Dejana NikolićNaslov PorculanIzdavač: Dejana Nikolić - izdavačGodina izdanja 2007Broširani povezPismo ćirilicaFormat 21 cmBroj strana 983/18