Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiorno st nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.******Autor Fransoa ŽongenNaslov Priključenija lutajućeg BelgijancaBroj strana: 106Težina: 166Format: 22 cmPismo: latinicaPovez: broš4/32