Marko Vidojković Sve crvenkape su isteMeki povez„Moje romane treba doživijavati kao fikciju. Svaki pokušaj da pogaðaš šta je stvarnost, a šta izmišljotina, samo će te udaljiti od onoga šta je pisac hteo da kaze.“ B.ŠestićPosle nekoliko objavljenih romana, svojim poslednjim, pod naslovom Crveni nokti, Boban Šestić ostvaruje san svakog pisca, njegova knjiga je bestseler a on najprodavaniji srpski romanopisac. Postaje popularan, poželjan i dobrodošao u svakom društvu, novine i časopisi se otimaju za njegove izjave, sve televizije ga žele u emisijama u kojima iznosi stavove na sve moguće teme. Njegova gostovanja garantuju gledanost a njegovo pljuvanje po svim pojavama u društvu nailazi na opšte odobravanje i postaje stav tihe većine. Boban Šestić je in. Prepoznaju ga na ulici, podjednako ga vole tinejdžerke, žene i bake.U ovom romanu ima i seksa, i droge, i rokenrola, i ironije prema društvu, posebno prema onom delu koji se bavi književnošću i umetnošću, koji pretenduje da bude glas i savest, prema svim tim izdavačima, reklamnim agencijama, udruženjima pisaca, sajmovima, svim tim smešnim Potemkinovim selima, svim tim šarenim lažama za mase, svim tim šrafovima naše apsurdne i besmislene realnosti, svim tim licemerima koji su deo sistema na koji Marko Vidojković ukazuje, pokazuje, smeje se i pljuje. Onako kako smo od njega i navikli.2/20