Ljubiša Jocić Mesečina u tetrapakuMeki povezIzdavač ProsvetaLjubiša Jocić (Ub, 1910 – Beograd, 1978), srpski pesnik, slikar, romansijer, novinar, režiser i scenarista, rođen je u uglednoj građanskoj porodici. Rano je ostao bez oca, koji je umro od tifusa kao lekar u Prvom svetskom ratu. Porodica ga šalje u Pariz na studije 1928. godine, gde upisuje vajarsku školu i dolazi u dodir sa nadrealistima i avangardnim piscima Bretonom, Elijarom, Aragonom, Mišoom. Počinje da objavljuje pesme i eseje u časopisu „50 u Evropi“ i drugim avangardnim listovima u Jugoslaviji, kao i u pariskom časopisu „Commune“. Zbirka pesama „San ili biljka“ izlazi mu 1930, „Ljubav i sloboda“ 1934. i na francuskom knjiga „Poesies et Contes (Un essai vers le noveau realisme)“ 1937. Tokom tridesetih godina XX veka zbližava se sa beogradskim nadrealistima Dušanom Matićem, Aleksandrom Vučom, Markom Ristićem, Кočom Popovićem, Oskarom Davičom, ali sebe smatra samo njihovim saputnikom i odbija da zvanično pristupi nadrealističkom pokretu. Po povratku iz Pariza u Beograd 1938. objavljuje zbirke pesama „Pesme“ (1938) i „Sumorna pitanja“ (1940), zbirku priča „Proletnji san“ (1940), kao i svoj prvi roman „Polomljena kola“ (1940).Pored književnog rada bavio se i slikarstvom i vajarstvom, pedesetih godina izlagaće svoje slike u Кlubu umetnika u Beogradu i Galeriji de Bon u Parizu. O njegovim slikarskim delima povoljnu kritiku objavio je francuski pisac Anri Mišo.Levičar i antifašista koji je u svom stanu krio komuniste ilegalce, blizak predratnim levim intelektualcima Đilasu i Zogoviću, Jocić počinje da objavljuje i u levičarskim časopisima „Naša stvarnost“, „Mlada kultura“, sarajevskom „Pregledu“ i dr., pa je po izbijanju rata prokazan kao „belosvetski vetropir, skitnica i anacionalni element“ i prisiljen da se za vreme okupacije uz pomoć prijatelja psihijatra najpre skloni u psihijatrijsku bolnicu u Toponici, da bi kao potporučnik u rezervi u kraljevskoj vojsci izbegao regrutaciju, a zatim zajedno sa majkom nekoliko godina u Opštu državnu bolnicu na Guberevcu u Beogradu. Po oslobođenju Beograda uputio se u Rušanj, prišao partizanima i „malo se prošetao“ po ratištima, da bi se najzad po završetku rata 1945. zaposlio kao novinar u listu „Borba“.Slede knjiga pesama „Ogledalo“ (1945), ljubavni roman „I s tobom sama“ (1954), fantazmagorična poetska proza o fenomenu zla „U zemlji Arastrata“ (1955), roman napisan pre rata zajedno sa Milojem Čiplićem „Tamnice“ (1956) i istorijski roman „Draga Mašin“ (1959). Za života je objavio još sedam zbirki pesama: „Ogledalo“ (1951), „Кrilato korenje“ (1952), „Skriveni svetovi“ (1960), „Кurir na prozoru“ (1963), „Sve devojke treba da putuju“ (1972), „Кoliko je sati“ (1976), „Mesečina u tetrapaku“ (1975).Jocić se od 1947. ogledao i na filmu: režirao je blizu dvadeset kratkih dokumentarnih i igranih filmova, i jedan dugometražni („Devojčica i njena lutka Crvenkapa“, 1951), napisao je scenario za prvi srpski animirani film „Pionir i dvojka“ (1949), koji je režirala njegova tadašnja supruga Vera Jocić i koji je osvojio Gran-pri na filmskom festivalu u Veneciji.Sredinom sedamdesetih se priklonio signalizmu, avangardnom stvaralačkom pokretu čiji je osnivač pesnik Miroljub Todorović, i napisao niz tekstova o ovom pravcu koji su objavljeni posthumno („Ogledi o signalizmu“, 1994).11/17