Mladen Markov Smutnoe vremeTvrdi povezIzdavač Književne novineMladen Markov (Samoš, 1934 – Beograd, 9. januar 2015[1]) bio je srpski književnik. Deo njegove zaostavštine, zbirka koja uključuje nagrade, lične predmete i deo biblioteke, nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, čiji je bio član.[2]BiografijaMarkov je rođen u Banatu, u selu Samošu 1934. godine, u zemljoradničkoj porodici. Deda imenjak Mladen Markov se doselio u Samoš iz obližnje Boke. Umro je istog dana kada mu se rodio unuk Mladen, budući književnik. Otac Đuka je često putovao, pa je o njemu i majci Vidi, brigu vodio drugi deda. Živeo je i odrastao Mladen u kući svog dede po majci, Žive Dankulovog berberina "kuntaša".[3] Osnovnu školu je pohađao za vreme Drugog svetskog rata u rodnom mestu. Neredovno se kasnije školovao zbog teške ozlede, od koje se lečio pet godina. Sa 11 godina prešao je u Pančevo, gde je samo pet razreda gimnazije završio.Nekoliko dana pre Dana mladosti, maja 1949. godine, kada se nosila štafeta predsedniku Titu, Markov je nastradao. Kladio se sa drugim dečacima da će na pančevačkoj železničkoj stanici Podtamiš, u voz, koji je u pokretu - uskočiti. Međutim nije uspeo, jer je voz jurio, odbačen nezgodno je pao i polomio desnu nogu. Zbog težine povrede trebalo je da mu seku nogu. Povređenu nogu su ipak sačuvali, ali su trajne posledice ostale. Ispod gipsa kojim su mu fiksirali nogu rana se gnojila. Ležao je u pančevačkoj bolnici skoro godinu i po dana. Kako je tu postajala biblioteka, ležeći toliko u krevetu intenzivno je čitao. Tada se vezao za književnost, kojoj će posvetiti život. Otpušten je iz bolnice u teškom stanju, sa gipsom na nozi. Možda bi i umro, da ga samoška lekarka Ruskinja, Zinaida Serbinova nije odmah oslobodila gipsa. Morao je da leži još godinu dana u Samošu, a za to vreme čitao je francuske i ruske klasike iz doktorkine lične biblioteke.[4] Lečenje se završilo na plastičnoj hirurgiji u Beogradu; izašao je iz bolnice sa štakom i protezom. Vratio se mladi Markov u Pančevo i počeo da samostalno živi. Ali na nesreću ostaće invalid za ceo život; štaku i protezu je odmah bacio u Tamiš. Propustio je nekoliko godina srednje škole. Počeo je da radi razne poslove ne bi li preživeo i uz put je počeo da piše. Krenuo je da piše priče za konkurse i odmah imao uspeha. Afirmacija je došla iz Bosne, gde su mu u Sarajevu dali drugu nagradu za priču "Dobrovoljci". Prešao je iz Pančeva u Beograd, gde je nastavio pisanje; tu je dobio podršku od književnih radnika i novinara. Od presudnog značaja za njegov život i novinarsku karijeru bio je književnik i kritičar Milan Bogdanović, koji mu je pružio dragocenu pomoć i podršku. Savetovao mu je da se ne bavi samo žurnalistikom jer je Novinarstvo smrt za književnost. Bogdanović je prepoznao njegov veliki talenat i preko Mirka Tepavca, tadašnjeg direktora Radio Beograda, našao mu tu zaposlenje.StvaralaštvoPisanjem se počeo baviti 1953. godine. Za roman "Hronika o zaboravljenom selu" koji je objavio 1956. godine, dobio je nagradu sarajevske "Narodne Prosvjete".[5] Sarajlije su mu otkupile oba početnička romana. Prvu knjigu, zbirku pesama Nemirna trava je objavio 1955. godine.[6] Dugo je radio kao novinar reporter u Radio Beogradu (1958-1970). Zbog novinarskog posla mnogo je putovao po Srbiji a što mu je obogatilo iskustvo i pripremilo za nove književne poduhvate. Nakon 15 godina odsustvovanja, usledio je plodan književni rad u zrelom dobu. Bio je uverljivi, pošteni hroničar Banata, njegovog sela i sudbine zemljaka Banaćana. Roman Stanje svesti je pod uticajem političarke Mire Marković, izašao u malom tiražu i bio prećutan u javnosti. Najdraži od svih njegovih romana, kako je jednom izjavio, bio mu je "Žablji skok". Od 1971. godine napušta novinarstvo i posvećuje se samo pisanju. Bio je devedesetih godina 20. veka izvesno vreme član SPO-a, i to u svojstvu potpredsednika stranke. Ali razočaran opozicionim strančarenjem, u kojem se nije ni snašao, izašao je 1994. godine iz dnevne politike. Bio je oženjen Verom rođ. Joksimović, sa kojom je imao decu - Marinu i Ivana. Bio Mladen je pola veka član Udruženja književnika Srbije, u kojem je biran i za člana Uprave. Izabran je 2010. godine za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu.[7] Živeo je naizmenično u Beogradu i Samošu. Kremiran je u krugu porodice 12. januara 2015. godine.Objavio je romane:Teskoba,Ravnica,Stanje svesti,Isterivanje boga,Banatski voz,Žablji skok,Ukop oca (dobio Ninovu nagradu),Smutno vreme (I - 1976, II - 1978),Isterivanje boga,Starci na selu (dobio Andrićevu nagradu 1986. godine),i zbirku priča Pseće groblje.3/15