Autor - osoba Cardenal, Ernesto, 1925- = Kardenal, Ernesto, 1925-Naslov Psalmi i druge pesme / Ernesto Kardenal ; izbor, prevod i predgovor Krinka Vidaković PetrovVrsta građe poezijaJezik srpskiGodina 1983Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dom omladine, 1983Fizički opis 87 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Vidaković-Petrov, Krinka, 1949- = Vidaković-Petrov, Krinka, 1949-Zbirka Dob ; 28(Broš. )Napomene Pogovor: str. 81-87.Predmetne odrednice Kardenal, Ernesto, 1925-Sledbenik Hrista u duhovnom životu, Marksa u političkom stavu, a Paunda u poeziji, Ernesto Kardenal (1925) je shodno ovakvim pogledima i načelima pisao vanredno modernu poeziju, živeo u manastiru i bio jedan od članova sandinističke vlade u Nikaragvi. Uz njegovo ime vezuje se pojava jednog veoma originalnog pesničkog pravca, eksteriorizma, a svojom ukupnom delatnošću Kardenal spada među najistaknutije predstavnike one duhovne tradicije koja se u Latinskoj Americi naziva teologija oslobođenja. Svojom najpoznatijom knjigom pesama, Psalmi (1964), koja se, uz izbor iz ostalog pesničkog stvaralaštva, ovde objavljuje u celini, Kardenal je, kao nijedan moderan pesnik XX veka, uspostavio duboku vezu između revolucionarne ideologije i Svetog pisma, a istovremeno podigao pesnički do kraja ostvarenu optužnicu protiv svih vidova totalitarizma u savremenom svetu.Ernesto Kardenal, psalmist našeg vekaZlatko PakovićUmro je stari hrišćanski sveštenik, kakvog pre njega nije bilo i kakvog posle njega teško da može biti, jedinstveni marksistički psalmista Ernesto Kardenal, sa blagim, budističkim osmehom na veđama i usnama koji je upio od velečasnog Tomasa Mertona, svog mentora, mudar kao Homer, vešt kao Ezra Paund, koji su mu uz Mertona, takođe bili mentori.Posle punih devedeset pet godina života nastupio je za Kardenala nulti čas, na koji je čekao punih šest decenija, otkad je objavio prvu svoju knjigu pesama, pod imenom „ Nulti čas“ .Sandinističke su to pesme, u slavu nikaragvanskog revolucionara Augusta Sezara Sandina, velikog inspiratora.One pevaju revolucionarnu praksu sandinista, koju je Kardenal jevanđeoski vršio sa svojim saborkama i saborcima i pre nego što je zaređen u katoličkog sveštenika, protiv diktature Samoze starijeg, kao što će je, već kao sveštenik, izvršavati potom protiv diktature njegovog sina, takođe nikaragvanskog satrapa, Samoze mlađeg.Posle gotovo stoleća epske borbe i pevanja, usred diktature, protiv krvne tiranije, njene policije, tajne službe, mode joj i kulture; usred kapitalizma, protiv konzumerističkog društva, njegove policije, tajne službe, pravnoformalne jednakosti, fingirane slobode štampe i potrošačkog mu čoveka; usred Katoličke crkve, protiv te Crkve koja je „ postala čvršće organizovana i policijski nadgledana od samog svetovnog društva (… ) i koja svoje članove podvrgava svim najbanalnijim monotonijama crkvenjačke birokratije bez mašte i duha (… ), verna dosadnom i nevidovitom pravilu“ , kako je učio Merton – čineći, dakle, sve ono što je verovao da treba činiti uprkos strahovima, pretnjama, odmazdama i prijatnim, zavodljivim iskušenjima, preporučio se otac Kardenal, čiste savesti, posle sto godina akcije, pozivu smrti, onoj „ pustoj granici, iza koje (više) nema ‘javnog poretka’, ni policije, da onde zaroni u okean neistraženih sila koji okružuje strogo uređeno društvo i u njega ubrizgava duhovnu zalihu milosti i vidovitosti“ , kako je učio Merton, te da se, najzad, prepusti „ jednostavnoj praznini u kojoj je sve sloboda i aktivnost bez akcije“ , kako je učio Merton, a koju mi, u slobodnoj prozi, naprosto nazivamo Smrt.Sveštenik i pesnik, sledbenik nauka Četvorojevanđelja i Komunističkog manifesta, Knjige propovednikove i Jedanaest teza o Fojerbahu, Ernesto Kardenal, smrt je shvatio kao poziv – poziv na život protiv svakog vida pretvaranja sebe ili drugog u posed, bez obzira na poeziju ili pretnju izgovora; protiv tlačenja, segregacije, a za klasnu borbu i revoluciju, jer, u njima je svetost.Danas, kad mu čistu dušu na svojim blaženim rukama ka prestolu svetog Petra nosi niko drugi do Tomas Merton, Ernesta Kardenala, u punom sjaju, na tom mestu gde se završava svako pozorište, najbolje predstavlja ona dramska scena iz života, u kojoj ga papa Jovan Pavle Drugi lišava svešteničkog čina (da mu ga, nedavno – srodna duša – vrati papa Franja).Ima li bolje preporuke za Hristovog druga od mržnje i odmazde ovejanog antikomuniste, pokrovitelja kapitalističke elite i štićenika pedofila u privatizovanom bratstvu Crkve, Jovana Pavla Drugog?6/13