Milovan Glišić Glava šećeraMeki povezNajpoznatija pripovetka Milovana Glišića je Glava šećera. Prvi put je objavljena 1875. godine u časopisu „Otadžbina“. Pripada realističkim pripovetkama, a inspiraciju za delo Glišić je uzeo iz političke scene svoga doba. Radnja pripovetke smeštena je u seosku sredinu u Srbiji u drugoj polovini 19. veka.Milovan Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada se u javnost počela iznositi istina o korupciji, birokratiji i njenom odnosu prema seljacima, pojava zelenaša i njihovo ophođenje prema ljudima na selu, Glišić je počeo da piše pripovetke i opisuje događaje koje je doživela kako njegova porodica, tako i mnogi drugi ljudi na selu. Ovim delom pisac staje u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša koji su pljačkali i ugnjetavali narod.Na njegovo stvaraštvo mnogo uticaja je imala i ruska književnost. Baš kao i ruski pisci tog doba, Glišić svoje simpatije pridaje selu i seoskom patrijahalnom moralu. Sa druge strane, on otvoreno ne voli grad. O selu piše realno, daje sliku kakva je stvarno bila, ništa ne ulepšava. Vrednost njegovog pisanja ogleda se u jednostavnom i čistom, lepom jeziku, kao i u humoru i satiri koje su na odličan način ukombinovane u njegovim realistčkim pripovetkama. Ako pažljivo izanaliziramo ovo delo, shvatićemo da je Glišić zaista vrsan poznavalac izvornog srpskog jezika.Možda Glišić nije naš najpoznatiji književnik. Posle njega će se pojaviti i mnogi drugi pisci koji će srpsku pripovetku dovesti do svetskih umetničkih razmera. Ali bez obzira na sve to, ne može se poreći njegov uticaj na nastanak srpske pripovetke, u vremenu kada je ovaj oblik književnosti tek pronalazio svoje standarde i pokušavao da se razvije u prihvatljivu književnu formu. Zbog toga je njegov doprinos srpskoj pripoveci velik.Pišući ovu pripovetku, Milovan Glišić je želeo da prikaže pravi položaj seljaka toga vremena u srpskim selima. Otvoreno je govorio o propadanju sela, pojavi koja je poznata kao zelenašenje, kao i o nesnalaženju srpskih seljaka u ovim, za njih novim, okolnostima.Tematika ove pripovetke je složena. U njoj možemo naučiti mnogo o bogaćenju predstavnika vlasti, koji je vodio od kamufliranog mita do uništavanja čovekove egzistencije. Pisac koristi prstenastu formu postavljanja radnje. Odnosno, radnju priča više pripovedača i to pričajući priču unutar priče. Glišić je odabrao baš ovaj način pripovedanja kako bi bolje dočarao situaciju, ali i da bi pojačao utisak koji celokupna priča treba da ima na čitaoca. Dodatnu dinamiku i slikovitost dela grade odlični opisi likova. Oni daju značajan doprinos stvaranju atmosfere, dodatno nose radnju i imaju značajnog uticaja u stvaranju i obeležavanju međuljudskih odnosa.Radnja se odvija u obliku dve preprletene priče i kroz njih pratimo živote dva glavna junaka. Kroz jednu priču pratimo život kapetana Maksima Sarmaševića, a kroz drugu seljaka Radana Radanovića, koji je na udaru kapetana i zelenaša.Kroz delo, pisac nam govori o korupciji, podmićivanju, egoizmu i još mnogobrojnim lošim osobinama vlasti kao delu svakodnevnog života u Srbiji. Prikazuje savršeno organizovan gospodarski lanac u kome su kmetovi samo neka vrsta oruđa za bogaćenje već ionako imućne vlasti.Celo delo je utemeljeno na podvali, kojom je obelodanjen istinit događaj sa preprodavanjem iste glave šećera koja je na neki način simbol zla, tragedije i nesreće. Možda najznačajnije mesto u ovoj pripoveci zauzimaju svi bitni likovi koji učestvuju u ovoj podvali, kao i oni koji su na neki način, svesno ili nesvesno, žrtve te iste podvale.6/16