Edmon Abu Nema mesta za mrtveMeki povezIzdavač Svjetlost SarajevoEdicija Džepna knjigaKnjiževni pravci imaju preteče, tvrdio je Horhe Luis Borhes, koji utiru puteve kojima će, kasnije, krenuti mnogi autori. Na žalost, mnogi od tih preteča ostaju skriveni od pažnje naslednika kao što ni za života, najčešće, nisu bili poznati i cenjeni. Slučaj Edmona Abua (1828-1885) samo se delimično poklapa sa prethodnim opaskama jer je Abu za života bio popularan, čitan, prevođen i cenjen. Proglašavan je za najvećeg francuskog pisca XIX veka, najistaknutijeg predstavnika „francuskog duha“; bio je član Francuske akademije. Pisao je mnogo, od pripovedaka, romana, drama i putopisa, preko brojnih novinskih reportaža i članaka, pamfleta i kozerija do knjiga koje su se bavile arheologijom, istorijom, diplomatijom, sociologijom, društvenim pitanjima. Važio je za čoveka koji „nije umeo da napiše retka a da nekog ne zakači“. Nije se libio da piše protiv papske vladavine ili nemačkog imperijalizma; neke knjige su parodije na čitave države: tako je ismevao savremenu Grčku, njenu zaostalost i sumnjive rabote (u njoj banditi imaju akcionarska društva čiji su članovi mnogi ugledni Grci). Optuživan za plagijatorstvo i zbrzano pisanje u kome je sve podređeno zabavnosti i dobrom vicu. Abu je odgovarao da je pisac „dnevnog trenutka“, da ne piše za večnost već da razveseli i nasmeje svoje savremenike. Junaci su mu uglavnom pripadnici srednje klase, obični ljudi, ni junaci ni zločinci, sa mnogim manama i retkim vrlinama. Među Abuovim delima izdvajaju se „Pariski brakovi“, „Roman jednog valjanog čoveka“, „Stara stena“, „Felah“, „Podlac“ „Duge noge gazda Pjerove“; par romana svrstava se u fantastiku „Beležnikov nos“, „Slučaj gospodina Gerena“ i „Čovek sa slomljenim uvetom“.12/12