Dragoljub Filipović Kosovski božuriTvrdi povezPet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884—1933) `Krvave strune`, `Kosovski božuri`, `Srbljak`, `Moravske davorije` i `Niče raja` predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj `učitelj i narodni pesnik` je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, okriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere.Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi `Sabrane pesme` su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima.Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla — slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. `Sa pesmom u smrt`, to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. `Kobna suza iz sestrinskog oka...`, kako bi to rekao pesnik. `Nije lako neljubljen umreti`… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka — kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu `zvezde pesmu zapevaju staru`, `noć miriše; mesec snuje tajne`, `stare pesme mrtve zvezde slave`. Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, `čojstvom i junaštvom`, ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva.`Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda.` To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san — da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme `Bulkina tuga` i `Srušeni oltari` predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi — nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, `Krvave strune` su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima — koji to umeju da cene. `Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima`, stihovi su iz pesme `Večna slava, sunca naša`, kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu.`Odlazak ždralova`, `Čempresi stari`, `Starinski zvuci` i `Priča starine` su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. `Prolećna tuga` je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme `Snovi Hajkunini` i `Marko i Arapka devojka` u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.3/24