Miloš Crnjanski Sabrane pesmeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилош Црњански (Чонград,[1] 26. октобар 1893 — Београд, 30. новембар 1977)[2] био је српски књижевник, новинар, преводилац, критичар и дипломата. Истакао се као песник, приповедач, романсијер и публициста. Један је од најзначајнијих стваралаца српске књижевности 20. века. Убрајан је међу 100 најзнаменитијих Срба.БиографијаЦрњански је рођен у осиромашеној грађанској породици. Отац Тома био је нижи чиновник (општински бележник) који је због свог темпераментног заступања српске мањинске политике „прогнан” из Баната, из Иланџе (коју је Црњански називао Иланчом, по њеном старом називу) у Чонград, који је по Црњанском био нека врста „тадашњег чиновничког Сибира”.[3] Мајка му се звала Марина Вујић и била је родом из Панчева.[4] Црњански су стара свештеничка породица у Иланџи, чије се пароховање завршава са поп Јованом, сином поп Димитрија.[5][6] Пре тога његови преци су живели у Итебеју.[7] Мали Милош крштен је у православној цркви Св. Николе у Сентешу, у „срцу Мађарске”,[8] а кум је био Румун, Леринц Пинће.[9]Детињство и школовањеМилош Црњански је од 1896. године одрастао у Темишвару, у патријархално-родољубивој средини која ће му култ Србије и њене прошлости усадити у душу као најдражу реликвију. Најдубље и најтрајније сензације својих дечјих и дечачких година доживљавао је у типично српским националним и верским садржајима: црквена школа, икона Светога Саве, тамјан, православно српско гробље са ритуалом сахране и задушница, вечерње приче и песме о Србији, хајдучији и набијању на колац — све се то у дечаковим емоцијама претварало у трајан немир и непресушан извор нада, радости, сумњи, разочарања и подизања.Милош Црњански је основну школу завршио у српској вероисповедној школи код учитеља Душана Берића у Темишвару. Матурирао је у темишварској гимназији код католичких фратара пијариста. По властитим речима, био је осредњи ђак до очеве смрти, односно до петог разреда гимназије, а тада се решио "да убудуће буде међу првима", што је и остварио. У лето 1912. одлази у Опатију, а потом се уписује у ријечку експортну академију. Играо је фудбал у клубу "Викторија" на Сушаку (источни део Ријеке).[3]Године 1913. уписао је студије медицине у Бечу које никада није завршио.[10]Прву песму „Судба” Црњански је објавио у сомборском дечјем листу „Голуб” 1908. године. А 1912. у сарајевској „Босанској вили” штампана је његова песма „У почетку беше сјај”, послата из Бечкерека.[11]Први светски ратЦрњански за време његовог службовања у аустроугарској војсци, 1914. годинеВест о убиству аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда затекла га је у Бечу. На самом почетку Првог светског рата Црњански је доживео одмазду аустријских власти због Принципових револверских хитаца у Сарајеву, али уместо тамничког одела обукли су му униформу аустроугарског војника и послали га на галицијски фронт да јуриша на Русе, где је ускоро рањен. Био је иначе војник редов аустроугарске царске и краљевске 29. регименте, са седиштем у Великом Бечкереку. Већи део времена од 1915. из тих трагичних ратних дана Црњански проводи у самоћи ратне болнице у Бечу, више уз мирис јодоформа него барута, да би се тек пред сам крај рата обрео и на италијанском фронту. У његове успомене неизбрисиво су се утиснули призори ратне пустоши. „... Фронт, болнице, па опет фронт, и љубави, свуда љубави, за хлеб и за шећер, све мокро, све киша и блато, магле умирања” — то су била виђења живота у којима је сазревао млади Црњански.Године 1916, ради у Дирекцији државних железница у Сегедину. Следеће године је враћен у војску и прекомандован у Коморан и Острогон. У Бечу 1918. уписује Експортну академију, што је била давнашња жеља његовог ујака, који умире„ мало пре тога”.[3]Период између два светска ратаГодине 1919. у Београду се уписује на Универзитет где студира књижевност и уређује лист „Дан”.Црњански од тада живи као повратник који се, као несрећни Хомеров јунак, после дуге одисеје враћа на своју Итаку. Међутим, док је Одисеј знао да сачува бодрост духа и животну чврстину, Црњански се, са читавом својом генерацијом, вратио у разорену домовину са умором и резигнацијом. „У великом хаосу рата — говорио је млади песник — био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће”. И у својим ратним и поратним стиховима, овај уморни повратник искрено је певао о својој резигнацији и изгубљеним илузијама. Из тог потуцања по крвавим светским ратиштима Црњански се враћа мислима о нужности рушења лажног мита о „вечитим“ вредностима грађанске етике.И у поезији и у животу он живи као сентиментални анархист и уморан дефетист који са тугом посматра реликвије своје младости, сада попрскане крвљу и попљуване у блату. Осећао се тада припадником напредних друштвених снага и гласно се изјашњавао за социјализам, али његово бунтовништво из тих година била је само „крвава експлозија” неког нејасног друштвеног талога донесеног из рата.Књижевно стварање Милоша Црњанског у том периоду било је крупан допринос напору његове генерације да се нађе нов језик и израз за нове теме и садржаје. Говорећи о литерарном програму своје песничке генерације, он је писао: „Као нека секта, после толиког времена, док је уметност значила разбибригу, доносимо немир и преврат, у речи, у осећају, мишљењу. Ако га још нисмо изразили, имамо га неоспорно о себи. Из маса, из земље, из времена прешао је на нас. И не дà се угушити… Прекинули смо са традицијом, јер се бацамо стрмоглаво у будућност… лирика постаје страсна исповест нове вере.” Потпуно новим стихом и са пуно емоционалне горчине он је тада казивао свој бунт, опевао бесмисленост рата, јетко негирао видовданске митове и саркастично исмевао заблуду о „златном веку“ који је обећаван човечанству. Снагом своје сугестивне песничке речи он је многе вредности грађанске идеологије претварао у рушевине, али на тим рушевинама није могао нити умео да види и започне ново. Црњански је и у стиху и у прози тих поратних година био снажан све док је у њему живео револт на рат.Године 1920, упознаје се са Видом Ружић са којом ће се 1921. и венчати. Она је била ћерка некадашњег министра просвете Добросава Ружића.[12] Исте године Црњански са Видом одлази у Париз и Бретању, а у повратку путује по Италији. Године 1922. је био наставник у панчевачкој гимназији, исте године је стекао диплому на Филозофском факултету у Београду.Од 1923. до 1931. године[13] професор је IV београдске гимназије.Сарадник угледног листа „Политика”. Истовремено, издаје „Антологију кинеске лирике“ и новинар је у листу „Време“. 1927. у „Српском књижевном гласнику” излазе први наставци његовог романа „Сеобе”.Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[14]У септембру 1926. као уредник часописа „Наша крила” изазвао је на двобој Тадију Сондермајера.[15][16]У периоду 1928-1929. био је аташе за културу при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину.[17] На његов позив немачку престоницу посећује његов пријатељ књижевник Вељко Петровић.Године 1930, за роман „Сеобе” добија награду Српске академије наука. Следећих година путује бродом по Средоземном мору и извештава из Шпаније.Године 1934. покренуо је лист „Идеје” у коме је између осталог писао о Светом Сави и српству.[18] Лист је следеће године престао да излази.У часопису „Време”, Црњански је 22. маја 1934. одговорио Мирославу Крлежи на његов чланак којим је реплицирао на ранију критику Црњанског упућеног, како је сматрао, лажним пацифистима. Црњански је наводио да је Крлежа лажни пацифиста јер је подржавао аустријске војне напоре током Првог светског рата, псеудомарксиста, он је наводио да Крлежа неадекватно самом Црњанском приписује ставове које изговора лик из његовог романа, Милош Црњански је писао да Крлежа није човек за фине анализе интелекта а као писца га карактерише аутором зверских дијалога и романа манијака.[19]9/2