Ти гласе из тишине,када се рујним предзакомнезнано кроз нас винеш,да је мрењу заблистало пролећеу сенкама што испред ствари стварношћу пребивају,сребрном нити доћи ћеш у походена границу црних и белих светова,где ће да ти зазвучи тугованкаод сатртих, бездану полетелих надања.И од хода доласка твогмекано звончиће у душама безвучање,да још једном начује се песмашто је кроз нити у прелому носиш.А са ликова умирења, отпашће све боје,и у бело сахраниће сву радост и очекивања,да ти белином осветле путкроз твоју последњу вечер.И доћи ћеш на слављеу долине свих звонова,од нарицаљки што потегоше у дубину,и биће ти дочекна висинама свих веровањашто у расплинутом преливањуни теби ни другом не кренуше.Али се не бој, и не задрхти,што ће и теби зацвокотати зуби од ледне вечере,јер са прстију,у та сива времена,склизнуће и последња кап нам крви,за топло, не да буде,већ у црвеном да дочекамо теи још једномосетимо се као људи,када је и крв допевала своје.И после вечере,растрћемо ти лежајод зглобова меканих нам болова.А изнад кровова,забрујаће ти успаванка,дотле уздржавана, из наших колеба.Но нека те не жалости тои што ће у твојим сновима,по суза бисерна на тренутакниз лице да нам блесне,њоме ћемо укресати ватру,за вечно,кроз твој усталасани огањ, везивање.И пламом из сузе пробуђени,поседаћемо около огња,и пригрлићемо твоје снове.А онамо, све што нисмо ми,тама још једном,саломиће себи врат...И тад,запалићемо се сви,и ишчилети кроз скрушени пламен,а ти гласе,уснићеш поново своју реч,за у некуд даља рођења људи******Radomir Prodanović GlasTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadruga9/5