pregleda

Milutin Bojić Pesme i drame


Cena:
399 din
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Prodavac Pravno lice

Aleksandrijaknjizara (229)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 267

Moj Dućan Moj Dućan

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Miltin Bojić Pesme i drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату. [1]БиографијаРођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24, где су имали пространо имање.[3]Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[3]Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).[3]Као ученик “Реалке“ прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[3]Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[5]Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[6], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Кра­ље­ва јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[3]Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и ПалмотићевеПо објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[3] Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум“ посвећену вољеном родном граду.Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[2]Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[7] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[8] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[9] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[10] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Ср­би­ја у по­вла­че­њу“9/8

Načini plaćanja i preuzimanja:

Knjige se mogu preuzeti lično ili se šalju poštom.
Troškove poštarine snosi kupac prema zvaničnom cenovniku PTT Srbije, osim gde je naglašena besplatna dostava.

POST EXPRES
1-3 kg 270 din
3-5 kg 330 din
5-10 kg 380 din

Preporučena tiskovina
0 - 100 gr 137 din
100 - 250 gr 138 din
250 - 500 gr 169 din
500 - 1000 gr 180 din
1000 - 2000 gr 211 din

Način isporuke:
1. Post expres službom pouzećem ili uz predhodnu uplatu na račun(u zavisnosti od dogovora) cena poštarine ostaje ista po cenovniku koji je naznačen, bez dodatnih provizija na prenos novca.
2. Knjige se šalju poštom / Preporučenom tiskovinom uz predhodnu uplatu na račun.

Knjige šaljemo ponedeljkom i četvrtkom nakon čega dobijate broj pošiljke za elektronsko praćenje preko poštanskog sajta.

Knjige ne šaljemo u inostranstvo.

-U slučaju bilo kakvog nesporazuma, moguć je svaki dogovor oko rešavanja istog.

Predmet: 76019245
Miltin Bojić Pesme i drameTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилутин Бојић (19. мај 1892 — 8. новембар 1917) био је српски песник, драмски писац, књижевни критичар, позоришни рецензент и српски војник у Првом светском рату. [1]БиографијаРођен је 1892. године у Београду, у породици која се доселила из Босне непосредно пре Првог српског устанка.[2] Отац Јован био је по професији занатлија а доселио се пре брака са породицом из Земуна у Београд. Бојић је био занатлија[3] и трговац, чак једно време и поседник мале мануфактуре ципела.[4] Његов брат Драгољуб био је професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Породица Бојић је живела у Хиландарској улици број 24, где су имали пространо имање.[3]Године 1904. Бојић прати свечане догађаје који су обележили ту годину, прославу стогодишњице Првог српског устанка и крунисање краља Петра Карађорђевића, када приређује прву југословенску изложбу слика и скулптура.[3]Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду (тада се звала „Палилулска школа“).[3]Као ученик “Реалке“ прву песму је објавио у београдском часопису „Дело“. Године 1910. завршава средњу школу са одличним успехом и бива ослобођен испита зрелости.[3]Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије.[5]Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године[6], као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Кра­ље­ва јесен“ о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.[3]Биста Милутина Бојића, угао истоимене улице и ПалмотићевеПо објави рата Милутин Бојић отишао је у Ниш, где је при Врховној команди обављао дужност цензора.[3] Приликом одступања преко Албаније налазио се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун.[3] Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније и 1915. године је штампао на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море. Године 1916. у Драчу пише песму „Сингидунум“ посвећену вољеном родном граду.Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница[1], која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.[2]Дана 8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо после дугог и тешког боловања од милијарне туберкулозе у Солуну у болници „Престолонаследник Александар“.[7] Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику.[8] Опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико.[9] Крајем лета 1922. године пренесени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд, где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу[10] (парцела 29, гробница 39, трећег реда).Иако је живео само 25 година, оставио је траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти.[2] Повлачење војске и народа преко Албаније Бојић је описао у чланку „Ср­би­ја у по­вла­че­њу“9/8 76019245 Milutin Bojić Pesme i drame

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.