Pjer Žan Žuv Paulina 1880Tvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaPisac „Pauline 1880.“ rođen je 1887. godine u starom gradu Arasu, svedoku mnogih burnih istorijskih zbivanja. Detinjstvo i ranu mladost proveo je u rodnom mestu, a zatim je u Lilu završio studije filozofije i prava. Prve radove objavio je 1906. godine i, još kao početnik, u svojoj dvadesetoj godini, počeo da izdaje (zajedno sa Polom Kastijanijem) časopis „Zlatne trake“ koji je poživeo čitave tri godine. U to vreme veoma se zbližio sa pesnicima unanimistima, okupljenim oko Žila Romena. U Prvom svetskom ratu učestvovao je neko vreme kao dobrovoljac-bolničar, a potom je, otpušten iz vojske kao bolestan, otišao na lečenje u Švajcarsku, gde se sreo i sprijateljio sa Romenom Rolanom. Početkom dvadesetih godina dosta je putovao no Nemačkoj, Austriji i Italiji i sa tih putovanja poneo brojne i neizbrisive utiske. Posle jedne duboke duševne krize vratio se 1924. katoličkoj veri i doneo odluku presudnu po svoj potonji književni rad: odrekao se svega što je do tada bio napisao – deset zbirki pesama, jednog pozorišnog komada, jedne knjige proze – i odlučno krenuo novim putevima. Ne moramo nagađati koji su razlozi naveli Žuva na tako dalekosežnu odluku, jer nam ih je on sam otkrio u svojim autobiografskim zapisima U ogledalu „Uticaj unanimističke i pacifističke poezije bio je koban. On me je odvratio od mog traganja, od onoga što je za mene u isti mah predstavljalo stvarnost i mogućnost [...]`Od tog časa književno stvaranje će za Žuva značiti istraživanje čovekovog unutrašnjeg sveta i neprestanu upitanost nad svetom i civilizacijom u kojima savremeni čovek bitiše. Zbirka pesama „Tajanstvene svadbe“ i roman „Paulina 1880“, objavljeni iste, 1925. godine, stoje kao međaši na početku tog novog, zrelog razdoblja pisca koji je najzad našao sebe. I naredna, 1926. godina, biće za Žuva izvanredno značajna, jer će tada upoznati Frojdove radove koji će mu otkriti „hiljadu svetova u čoveku`, neizmerno bogatstvo oniričnog, i, u isti mah, učvrstiti i produbiti neka njegova naslućivanja o čovekovoj prirodi. Otkriće psihoanalize, čije je osnovne postavke Žuv na veoma heterodoksan način pokušao da spoji sa slobodno protumačenom hrišćanskom dogmom o grehu, zatvara proces piščeve misaone evolucije: potonje godine značiće za njega samo produbljivanje već saznatog i naslućenog, ali ne i otkrivanje nečega suštinski novog.Otada, na sve do duboke starosti, piščev rad neće znati gotovo ni za kakve prekide: u tom dugom razdoblju Žuv je sazdao delo krupnijih razmera u kome knjige pesama nadmoćno pretežu, ali i roman ima svoje mesto. Pored „Pauline 1880“, Žuv je do 1935. godine, kada je prestao da piše romane, napisao još roman „Pusti svet“ (1927), „Hekata“ (1928), „Vagadu“ (1931) i „Glavni prizor“ (1935). Objavio je i zbirku pripovedaka i novela „Krvave povesti“, zbirku pesama u prozi „Proze“, autobiografske zapise „U ogledalu“, oglede o Bodleru, Mocartovom „Don Žuanu“, Bergovom „Voceku“. Valja dodati da je obogatio i francusku prevodnu književnost unevši u nju dosta Helderlinovih pesama, Šekspirove „Sonete“, „Romea i Juliju“ i „Magbeta“. Današnja francuska književna kritika gotovo jednodušno daje Žuvu veoma visoko mesto među francuskim pesnicima XX veka, a nekolicina kritičara stavlja ga, sa još nekoliko izabranih, u sam vrh savremene francuske poezije.„Paulina 1880.“ prvi je Žuvov roman. Fabula mu je jednostavna, a svet kome je pisac udahnuo život na njegovim stranicama naseljen malim brojem likova. U povest o tragičnoj ljubavi Pauline Pandolfini i Mikelea Kantarinia utkano je jedno veoma složeno i lucidno viđenje čovekove prirode: gradeći likove svog romana pisac je ispoljio izuzetnu sposobnost da pronikne u svetove nesvesnog i podsvesnog, da ispita nastajanje osećanja krivice („greha`), osvetli mehanizme samozavaravanja i samokažnjavanja, iznese na videlo mnogo od onoga što se zbiva u dubinama gde Eros vlada.9/11