Žan Rasin AtalijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЖан Расин (франц. Jean Racine; Ла Ферт Милон, 22. децембар 1639 — Париз, 21. април 1699) био је француски писац драма, један из „велике тројке“ француских драматичара 17. века (уз Молијера и Корнеја).[1] Расин је највише писао трагедије,[2] иако је написао и једну комедију.[3] Расин је првенствено био трагичар, стварајући такве „примере неокласичног савршенства“[4] као што су Федра,[5] Андромаха,[6] и Атали.[7] Написао је једну комедију, Les Plaideurs,[8] и пригушену трагедију, Естер[9] за младе.Расинове драме су показале његово мајсторство у дванаестослогу (12 слогова) француског александрина. Његово писање је познато по својој елеганцији, чистоћи, брзини и бесу,[10][11] и по ономе што је амерички песник Роберт Лоуел описао као „ивица дијаманта“[12] и „слава његовог тврдог, електричног беса”.[13] Расинову драматургију обележава његова психолошка проницљивост, преовлађујућа страст његових ликова и огољеност радње и сцене.СтилКвалитет Расинове поезије је вероватно његов највећи доприонс француској књижевности. Начин на који је користио стих александринац је врхунски, по хармонији, једноставности и елеганцији.[14]Расиново дело је наишло на многе критике његових савременика. Једнa је био недостатак историјске истинитости у драмама као што су Британик (1669)[15] и Митридејт (1673). Расин је брзо истакао да су његови највећи критичари – његови ривалски драматичари – били међу највећим преступницима у том погледу. Још једна велика критика упућена њему је недостатак инцидента у његовој трагедији Береника (1670). Рацинов одговор је био да се највећа трагедија не састоји нужно у крвопролићу и смрти.Опште карактеристикеРасин ограничава свој речник на 4000 речи.[16] Он искључује свакодневне изразе јер, иако су Грци могли назвати ствари правим именом, он не верује да је то могуће на латинском или француском. Класична јединства се стриктно поштују, јер је описана само последња фаза продужене кризе. Број ликова, сви од којих су краљевски, сведен је на најмањи минимум. Акција на сцени је скоро елиминисана. Покварени Иполит није враћен, као ни Хиполит од Еурипида. Једини изузетак од овога је да Аталиде убада себе пред публиком у Бајазету; али то је прихватљиво у представи која је упадљива по дивљаштву и оријенталном колориту.Фундаментална природа трагедијеТрагедија показује како људи падају из благостања у катастрофу. Што је виши положај са којег јунак пада, већа је трагедија. Осим поверљивих лица, од којих су Нарцис (у Британику)[17] и Еноне (у Федри)[18] најзначајнији, Расин описује судбину краљева, краљица, принчева и принцеза, ослобођених стежућих притисака свакодневног живота, и способаних да говоре и делују без инхибиције.Природа грчке трагедијеГрчка трагедија, из које је Расин тако обилно позајмио, тежила је претпоставци да је човечанство под контролом богова равнодушних према његовим патњама и тежњама. У Œdipus Tyrannus Софоклов јунак постепено постаје свестан страшне чињенице да, колико год се његова породица трудила да одврати пророчанство, он је ипак убио свог оца и оженио своју мајку, и да сада мора да плати казну за ове несвесне злочине.[19] Иста свест о окрутној судбини која недужне мушкарце и жене води у грех и захтева одмазду за једнако невину децу, прожима La Thébaïde, комад који се и сам бави легендом о Едипу.9/11