Godina izdanja: 1996
ISBN: 37
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autori: Braća Grim (Jakob i Vilhelm Grim)
Ilustracije: Marija Paskval
Izdavač: Zmaj; Atlantis, Novi Sad / Kairos, Sremski Karlovci
Godina: 1996
Obim: 48 str.

Knjiga „Grimove bajke - Pero ptice Grifon i druge bajke“ predstavlja prvu knjigu izuzetno popularnog i prepoznatljivog kompleta Grimovih bajki u četiri toma, koje su obeležile odrastanje mnogih generacija na našim prostorima. Ova izdanja su prepoznatljiva po prelepim, bogatim ilustracijama čuvene španske umetnice Marije Paskval (Maria Pascual).

U ovoj prvoj knjizi iz kompleta nalaze se sledeće bajke:
1. Pero ptice Grifon
2. Plemkinja srebrnih ruku
3. Kralj Drozdov kljun (u nekim izdanjima preveden i kao Kralj kosov kljun)



Braća Grim (nem. Brüder Grimm) su Jakob i Vilhelm Grim, koji su slavni po objavljivanju zbirka nemačkih bajki, (nem. Kinder- und Hausmärchen) („Dečje i porodične priče“) (1812), druge sveske 1814. („1815“ na naslovnici), kao i mnogih drugih izdanja tokom života.

Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim rođeni su 4. januara 1785. i 24. februara 1786. godine u Hanau u pokrajini Hesen-Kasel, u okviru Svetog rimskog carstva (današnja Nemačka), od oca Filipa Vilhelma Grima, pravnika, i majke Dorote Grim (rođena Cimer), ćerke gradskog većnika Kasela. Oni su bili drugo i treće najstarije preživelo dete u porodici od devetoro dece, od kojih je troje umrlo u detinjstvu. Godine 1791. porodica se preselila u seoski grad Štajnau dok je Filip tamo radio kao okružni sudija (Amtmann). Porodica je postala istaknuti članovi zajednice, živeći u velikom domu okruženom poljima. Biograf Džek Zajps piše da su braća bila srećna u Štajnau i da su „očigledno voleli život na selu“. Decu su školovali kod kuće privatni učitelji, primajući stroga uputstva kao luterani, što je obojici dalo snažno versko opredeljenje. Kasnije su pohađali lokalne škole.

Godine 1796, Filip Grim je umro od upale pluća, što je izazvalo veliko siromaštvo za veliku porodicu. Doroteja je bila prinuđena da se odrekne sluga i velike kuće, i da postane zavisna od finansijske podrške svog oca i sestre, koja je tada bila prva dama u čekanju na dvoru Vilijama I, izbornog kneza Hesena. Jakob je bio najstariji preživeli sin, primoran sa 11 godina da brzo preuzme obaveze odraslih (podeljene sa Vilhelmom) u naredne dve godine. Dva brata su tada poslušala savet svog dede, koji ih je neprestano podsticao da budu vredni.

Braća su napustila Štajnau i svoju porodicu 1798. da bi pohađala Friedrichsgymnasium u Kaselu, što je organizovala i platila njihova tetka. Do tada su bili bez muškog hranitelja (deda im je umro te godine), što ih je primoralo da se u potpunosti oslanjaju jedno na drugo i da postanu izuzetno bliski. Dva brata su se razlikovala po temperamentu — Jakob je bio introspektivan, a Vilhelm otvoren (iako je često patio od lošeg zdravlja) — ali su delili snažnu radnu etiku i bili su odlični u učenju. U Kaselu su postali akutno svesni svog inferiornog društvenog statusa u odnosu na „visokorođene“ studente koji su dobili više pažnje. Svaki brat je diplomirao na čelu svog razreda: Jakob 1803. i Vilhelm 1804. (izostao je iz škole zbog šarlaha).

Nakon što su maturirala u Friedrichsgymnasium, braća su pohađala Univerzitet u Marburgu. Univerzitet je bio mali sa oko 200 studenata i tu su postali veoma svesni da studenti nižeg društvenog statusa nisu ravnopravno tretirani. Oni su bili diskvalifikovani iz upisa zbog svog društvenog položaja i morali su da zatraže dispenzaciju za studiranje prava. Imućniji studenti dobijali su stipendije, ali su braća bila isključena čak i iz pomoći za školarinu. Njihovo siromaštvo ih je sprečavalo da uzmu učešća u studentskim aktivnostima ili univerzitetskom društvenom životu. Međutim, njihov status autsajdera je išao u njihovu korist i nastavili su studije sa dodatnom energijom.

Inspirisani svojim profesorom prava Fridrihom fon Savinjijem, koji je u njima probudio interesovanje za istoriju i filologiju, braća su proučavala srednjovekovnu nemačku književnost. Oni su delili Savinjijevu želju da vide ujedinjenje 200 nemačkih kneževina u jedinstvenu državu. Preko Savinjija i njegovog kruga prijatelja — nemačkih romantičara poput Klemensa Brentana i Ludviga Ahima fon Arnima — Grimovi su upoznati sa idejama Johana Gotfrida Herdera, koji je smatrao da nemačka književnost treba da se vrati jednostavnijim oblicima, koje je definisao kao Volkspoesie (prirodna poezija) — za razliku od Kunstpoesie (umetničke poezije). Braća su se sa velikim entuzijazmom posvetila učenju, o čemu je Vilhelm pisao u svojoj autobiografiji, „žar s kojim smo učili staronemački pomogao nam je da prevaziđemo duhovnu depresiju tih dana.“

Jakob je i dalje bio finansijski odgovoran za svoju majku, brata i mlađu braću i sestre 1805. godine, te je prihvatio mesto u Parizu kao asistent fon Savinjija. Po povratku u Marburg bio je primoran da napusti studije kako bi izdržavao porodicu, čije je siromaštvo bilo toliko ekstremno da je hrane često bilo malo, i zaposlio se u Hesenskoj ratnoj komisiji. U pismu napisanom njegovoj tetki u to vreme, Vilhelm je pisao o njihovim okolnostima: „Nas petoro ljudi jedemo samo tri porcije i to samo jednom dnevno“.

Jakob se zaposlio sa punim radnim vremenom 1808. godine kada je postavljen za dvorskog bibliotekara kralja Vestfalije i postao bibliotekar u Kaselu. Nakon smrti njihove majke te godine, postao je u potpunosti odgovoran za svoju mlađu braću i sestre. On je organizovao i platio studije svog brata Ludviga na umetničkoj školi i Vilhelmovu produženu posetu Haleu da bi tražio tretman za srčana i respiratorna oboljenja, nakon čega se Vilhelm pridružio Jakobu kao bibliotekar u Kaselu. Na Brentanov zahtev, braća su počela da prikupljaju narodne pripovetke na letimičan način 1807. godine. Prema Džeku Zajpsu, u ovom trenutku „Grimovi nisu bili u stanju da posvete svu svoju energiju svom istraživanju i nisu imali jasnu predstavu o značaju prikupljanja narodnih priča u ovoj početnoj fazi.“

Tokom svog zaposlenja kao bibliotekari — koji je malo plaćao, ali im je davao dovoljno vremena za istraživanje — braća su doživela produktivan period učenja, objavljivajući knjige između 1812. i 1830. godine. Godine 1812, objavili su svoj prvi tom od 86 narodnih priča, Kinder- und Hausmärchen, nakon čega su ubrzo usledila dva toma nemačkih legendi i tom rane književne istorije. Nastavili su da objavljuju radove o danskim i irskim narodnim pričama (kao i nordijskoj mitologiji), dok su nastavili da uređuju nemačku zbirku narodnih priča. Ova dela su postala toliko poznata da su braća dobila počasne doktorate sa univerziteta u Marburgu, Berlinu i Breslavu (danas Vroclav).

Vilhelm se 15. maja 1825. oženio Henrijetom Doroteom (Dorčen) Vajld, ćerkom farmaceuta i prijateljicom iz detinjstva koja je braći ispričala nekoliko priča. Jakob se nikada nije ženio, ali je nastavio da živi u domaćinstvu sa Vilhelmom i Doroteom. Godine 1830, oba brata su zanemarena kada je postalo dostupno mesto glavnog bibliotekara, što ih je veoma razočaralo. Preselili su domaćinstvo u Getingen u Kraljevini Hanover, gde su se zaposlili na Univerzitetu u Getingenu—Jakob kao profesor i glavni bibliotekar i Vilhelm kao profesor.

Tokom narednih sedam godina braća su nastavila da istražuju, pišu i objavljuju. Godine 1835. Jacob je objavio dobro cenjenu nemačku mitologiju (Deutsche Mythologie); Vilhelm je nastavio da uređuje i priprema treće izdanje Kinder- und Hausmärchen za objavljivanje. Dva brata su predavala germanistiku na univerzitetu, postajući veoma cenjena u novoosnovanoj disciplini.

Godine 1837. braća su izgubila svoja univerzitetska mesta nakon što su se pridružila ostatku Getingenske sedmorke u protestu. Tridesete godine 18. veka bile su period političkih preokreta i pobune seljaka u Nemačkoj, što je dovelo do pokreta za demokratske reforme poznatog kao Mlada Nemačka. Braća nisu bila direktno povezana sa Mladim Nemcima, ali su oni i petorica njihovih kolega reagovali protiv zahteva Ernesta Avgusta, kralja Hanovera, koji je 1837. raspustio parlament Hanovera i zahtevao zakletve na vernost od državnih službenika — uključujući profesore na Univerzitetu u Getingenu. Zbog odbijanja da potpišu zakletvu, sedam profesora je otpušteno, a trojica su deportovana iz Hanovera — uključujući Jakoba, koji je otišao u Kasel. Kasnije su mu se tamo pridružili Vilhelm, Dorčen i njihovo četvoro dece.

Braća su bila bez prihoda i ponovo u ekstremnim finansijskim poteškoćama 1838. godine, te su započeli ono što će postati doživotni projekat — pisanje konačnog rečnika, Nemačkog rečnika (Deutsches Wörterbuch) — čiji je prvi tom objavljen tek 1854. Braća su ponovo zavisila od prijatelja i pristalica za finansijsku pomoć i uticaj u pronalaženju zaposlenja.

Braća Grim su začetnici umetničke bajke kao i Šarl Pero.

Braća Grim su znali i srpski jezik i deo bajki su preuzeli sa srpskog jezika. Vodili su prepisku sa Vukom Stefanovićem Karadžićem.



Marija Paskval (María Pascual Alberich) je jedna od najpoznatijih i najplodnijih španskih ilustratorki 20. veka. Njen jedinstveni vizuelni stil obeležio je detinjstvo miliona dece širom sveta, a posebno na prostoru bivše Jugoslavije, gde su generacije odrastale uz knjige koje je ona oživela svojim crtežima.

Rođena je 1933. godine u Barseloni. Crtanjem je počela da se bavi izuzetno rano, a prvi crtež baka-babe koja plete nacrtala je sa samo desetak godina. Već sa 14 godina (krajem 1940-ih) počela je profesionalno da objavljuje svoje radove za razne španske izdavačke kuće, crtajući priče za dečje časopise i rane stripske sveske.

Tokom 1950-ih i 1960-ih postala je vodeće ime izdavačke kuće Toray, gde je radila na popularnim ženskim časopisima i zbirkama bajki. Kasnije prelazi u izdavačku kuću Susaeta Ediciones. Preko njih su njene ilustracije klasičnih bajki (Andersena, braće Grim, Peroa i narodnih priča) prevedene i distribuirane širom Evrope i Latinske Amerike. Kod nas su se ovi crteži masovno štampali u saradnji sa ex-YU izdavačima. Osim knjiga, Marija je bila izuzetno popularna po kreiranju papirnih lutki sa garderobom na isecanje, koje su devojčice tog vremena obožavale.

Pored bajki, ilustrovala je i veliki broj obrazovnih knjiga za decu, kao što su dečje enciklopedije, rečnici, pa čak i knjige za učenje matematike i engleskog jezika kroz igru.

Marija Paskval je preminula 2011. godine u rodnoj Barseloni u 78. godini. Iza sebe je ostavila ogroman umetnički opus i status ikone dečje ilustracije čija su dela i danas sinonim za čistu, retro nostalgiju.