Izdavač: Ostalo
Poreklo: Domaći izvođač
Žanr: Narodna muzika, Ostalo, Svetska i Kantri muzika

lepo očuvana kaseta kao na slikama

jako retko u ponudi

Da nikada za sva blaga Srbin vođu ne izdaje

Various – Одбрана Радована Караџића
Various - Одбрана Радована Караџића album cover
Label:
Соко Студио Београд – none
Format:
Cassette, Album
Country:
Yugoslavia
Released:
2001
Genre:
Folk, World, & Country
Style:
Gusle

А1 Народни Гуслар Миломир Миљанић*– Оћемо Ли Мој Ђетићу Запјевати Караџићу
А2 Ансамбл Урошевић*– Марш На Дрину
Б1 Народни Гуслар Жарко Лакић*, Народни Гуслар Миладин Пандуревић*– Чуј Србине Глас Са Неба
Б2 Народни Гуслар Миломир Миљанић*– Да Никада За Сва Блага Србин Вођу Не Издаје
Б3 Народни Гуслар Миломир Миљанић*– Заклиљем Се Вјеран Бићу
Б4 Народни Гуслар Миломир Миљанић*– Оћемо Ли Мој Ђетићу...
Б5 Народни Гуслар Миломир Миљанић*– Ђенерал Ратко Младић
Б6 Народни Гуслар Радислав Бакмаз*– Ко Издао Те Јунаке Не Славио Крсно Име

Radovan Karadžić (Petnjica, 19. jun 1945) srpski je političar, psihijatar i pesnik. On je prvi predsednik Republike Srpske, te jedan od osnivača i prvi predsednik Srpske demokratske stranke (tada Srpska demokratska stranka Bosne i Hercegovine). Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je 1995. godine podigao optužnicu protiv njega. Radovan Karadžić je bio u bekstvu od 1996. godine do 21. jula 2008. godine kada je uhapšen u Srbiji. Organi Republike Srbije su ga 30. jula 2008. godine, izručili Haškom tribunalu.[1]
Radovan Karadžić

Radovan Karadžić, 2016. godine
Lični podaci
Datum rođenja
19. jun 1945. (80 god.)
Mesto rođenja
Petnjica, DF Jugoslavija
Državljanstvo
Srbija
BiH (RS)
Crna Gora
Narodnost
Srbin
Religija
pravoslavni hrišćanin
Univerzitet
Univerzitet u Sarajevu
Profesija
psihijatar
Supružnik
Ljiljana Zelen-Karadžić
Deca
2
Politička karijera
Stranka
Srpska demokratska stranka
Mandati
1. predsednik Republike Srpske
7. april 1992 — 19. jul 1996.
Potpredsednik Biljana Plavšić
Nikola Koljević
Prethodnik funkcija uspostavljena
Naslednik Biljana Plavšić
Potpis


Standarta Predsednika Republike Srpske (1995-2007)
Dana 24. marta 2016. godine Haški tribunal ga je prvostepenom presudom osudio na 40 godina zatvora po 11 tačaka, koje obuhvataju genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratova.[2] Dana 20. marta 2019. u drugostepenom postupku je žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične tribunale kaznu preinačio u doživotnu.[3][4]
Biografija
Rođen je 19. juna 1945. godine u Petnjici kod Šavnika. Karadžićev otac Vuko bio je zanatlija, obućar i krojač. Svirao je gusle, dvojnice i diple. Karadžići su poreklom sa Kosova i Metohije, potom su živeli u Lijevoj Rijeci, Banjanima i pod Durmitorom. Osnovnu školu završio je u Nikšiću. Sa 15 godina došao je u Sarajevo i upisao medicinsku školu, a posle toga i medicinski fakultet u Sarajevu (specijalizovao je neuropsihijatriju). Deo školovanja proveo i u SAD. Radio je u bolnici u Sarajevu kao psihijatar (stručnjak za depresije). Oženjen je Ljiljanom Zelen-Karadžić i ima decu Sonju i Sašu. Po nacionalnosti je Srbin - pravoslavac i krsna slava mu je Sveti Arhangel Mihail. Prvu knjigu je napisao 1966. godine.
Godine 1987. je proveo 11 meseci u pritvoru pod optužbom za proneveru državnih sredstava (gradnja vikendice na Palama), ali je pušten zbog nedostatka dokaza. Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je 2005. godine izjavio da je Karadžić 1997. godine iz trezora Narodne banke Republike Srpske ukrao 36 miliona KM, međutim nije pokrenut nikakav postupak povodom toga.[5]
Političko delovanje
Politikom je počeo intenzivno da se bavi 1990. godine kada je izabran za predsednika Srpske demokratske stranke. U toku 1991. godine Radovan Karadžić se, kao član Koordinacionog tela Konvencije o Jugoslaviji, na čijem je čelu bio Dragan Đokanović, predsednik Demokratske stranke federalista, zalagao za očuvanje demokratizovane savezne države.[6] S obzirom da su muslimanske i hrvatske stranke iz Bosne i Hercegovine bile protiv ostanka BiH u sastavu Jugoslavije, Karadžić se, sa drugim srpskim političarima iz BiH, naredne 1992. godine, angažovao na stvaranju Republike Srpske koja je Srbima, u Bosni i Hercegovini, trebalo da obezbedi ostanak u jugoslovenskoj federaciji.[6] Smatra se izuzetno strpljivim, staloženim, slatkorečivim i veštim pregovaračem. Izabran je za predsednika Republike Srpske 12. maja 1992. godine i ostaje na toj funkciji sve do 30. juna 1996. godine. Pod pritiskom tadašnjih beogradskih vlasti i sveta, Karadžić je na mirovnim pregovorima u Atini uslovno prihvatio Vens-Ovenov mirovni plan, koji je Narodna skupština Republike Srpske potom odbila. To je prouzrokovalo potpunu blokadu Republike Srpske od strane Savezne Republike Jugoslavije. Prema tvrdnjama Hrvoja Šarinića, šefa Hrvatske obaveštajne zajednice i Tuđmanovog pregovarača sa Miloševićem, Karadžić je nakon blokade započeo pregovore preko posrednika Miće Mihajlovića sa Tuđmanom oko saradnje u Bosni i Hercegovini. Dušan Viro, hrvatski oficir i autor knjige „Slobodan Milošević: anatomija zločina”, navodi da mu je jedan od članova tadašnje vlade Republike Hrvatske potvrdio da je do pregovora došlo. On takođe navodi da je dogovorena saradnja između Hrvatske i Srpske, prema kojoj je Srpska dobijala gorivo i novac od Hrvatske. Zauzvrat Karadžić je trebalo da spreči ujedinjenje Srpske sa Srpskom Krajinom i Srbijom i da ostane vojno neutralan pri budućem hrvatskom napadu na Knin.[7]
Karadžić nije bio član delegacije Savezne Republike Jugoslavije (u srpskim medijima: zajedničke delegacije SRJ i RS) na dejtonskim mirovnim pregovorima; članovi delegacije iz Srpske su tada odbili neka od konačnih rešenja, ali preglasani glasovima delegacije iz Jugoslavije. Sam Karadžić je 1996. godine pod pritiskom država članica kontakt grupe i predsednika Srbije Slobodana Miloševića napustio politički život i predsednička ovlašćenja preneo na potpredsednicu Srpske Biljanu Plavšić.
Haška optužnica
Haški tribunal je 24. jula i zatim 16. novembra 1995.[8] podigao optužnicu protiv Radovana Karadžića i načelnika generalštaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića. Optužnica Haškog tribunala tereti Radovana Karadžića po 11 tačaka, i to:
po 6 tačaka za genocid, saučešće u genocidu, zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja, i teške povrede Ženevske konvencije iz 1949. (namerno ubijanje).
za proterivanje na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportacije, i druge nehumane činove - prisilno preseljavanje.
za nezakonito unošenje terora među civile i držanje talaca.
Karadžić u narodu

Omladinac nosi majicu sa likovima Radovana Karadžića i Ratka Mladića i natpisom Srpski heroji.
Karadžićevi branioci, među kojima se izdvaja prof. Kosta Čavoški, pobijaju ove optužbe, navodeći da on često nije imao komandnu odgovornost, te da je izdao više komandi o poštovanju ratnog prava.[traži se izvor]
U narodu Republike Srpske, Karadžić još uvek uživa veliki ugled. U jednoj anketi sprovedenoj 2004. u Republici Srpskoj, većina građana je u Karadžiću videla nepravedno optuženog heroja, a ne ratnog zločinca.[traži se izvor]
Potraga za Karadžićem
Za Radovanom Karadžićem je raspisana poternica Interpola, a vlada SAD je ponudila 5 miliona dolara za pomoć u hapšenju Karadžića i Mladića. Samog Karadžića na predaju je javno pozvala i supruga Ljiljana, nakon što su im po njenim rečima bili ugroženi egzistencija i život.[9] U nekoliko navrata su međunarodne vojne snage stacionirane u bivšoj Jugoslaviji bezuspešno pokušavale da ga uhapse. Pri tim pokušajima su te snage neretko hapsile njegove pomagače, zlostavljale ih i po nekoliko dana držale uhapšenim bez dizanja bilo kakve optužnice.[traži se izvor]
Kao jedan od primarnih razloga zbog kojih je Karadžić od 1996. do 2008. uspevao da izmakne pokušajima hapšenja pa i prostog lociranja, u javnosti se pojavila špekulacija da je bivši predsednik Republike Srpske 1996. sklopio tajni sporazum sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom. Po ovoj neproverenoj verziji događaja američka diplomatija je Karadžiću zagarantovala imunitet od optužnice Haškog tribunala ukoliko se mirno povuče iz javnosti i ne bude vršio opstrukciju primene Dejtonskog mirovnog sporazuma. I Holbruk i drugi američki zvaničnici su demantovali u više navrata da je bilo bilo kakvog sporazuma sa Karadžićem. Sa druge strane, pojedini nekadašnji Karadžićevi saradnici, poput Alekse Buhe, bivšeg ministra spoljnih poslova Republike Srpske, tvrde da je sporazuma bilo. Po Buhinim izjavama, objavljenim neposredno nakon Karadžićevog hapšenja, sa Holbrukom je postignut sporazum u pisanom obliku 1996. godine, a sličan dogovor je sklopljen i 1997. sa američkom državnom sekretarkom Medlin Olbrajt. Prilikom prvog pojavljivanja pred Haškim tribunalom 31. jula 2008. godine Karadžić je izjavio da je upravo sporazum sa Holbrukom bio razlog da se ne preda tribunalu u periodu od 1996. i 1998. godine pošto se navodno plašio za svoju bezbednost verujući da je cilj njegovog hvatanja bila likvidacija a ne izvođenje pred Haški tribunal.[10]
Hapšenje
Dragan Dabić
Haški proces

Prvo pojavljivanje Karadžića pred Sudskim većem (16. oktobar 2011)
Nakon što je ministarka pravde Vlade Srbije Snežana Malović potpisala odluku o izručenju, u skladu sa Zakonom o saradnji sa Haškim tribunalom, Karadžić je 30. jula 2008. godine u 3.45 izveden iz zgrade Okružnog suda u Beogradu i prebačen na beogradski aerodrom Nikola Tesla. Prvo je prebačen avionom Vlade Srbije iz Beograda u Roterdam gde je stigao oko 6.30 ujutru, a potom je helikopterom prebačen u zatvor u Sheveningen.[21][22]
Karadžić je 31. jula 2008. prvi put izveden pred Sudsko veće Haškog tribunala kojim je predsedavao sudija Alfons Ori iz Holandije. Optuženik je objavio da želi da se brani sam, a zatim mu je pročitana optužnica za koju je glavni tužilac Serž Bramerc najavio da će biti revidirana. Sudija Ori je prihvatio da se Karadžić izjasni o krivici u zakonskom roku od 30 dana i sledeću sednicu je zakazao za petak 29. avgusta 2008. godine.
Sam Karadžić je svoje vreme za obraćanje sudu iskoristio da podvuče neregularnosti prilikom hapšenja u Beogradu potvrđujući da je uhapšen tri dana pre nego što je njegovo hapšenje obelodanjeno. Pored toga, izjavio je i da je nameravao da se preda Haškom tribunalu u periodu 1996—1998. ali da to nije učinio iz straha za sopstvenu bezbednost nakon sporazuma sklopljenog sa tadašnjim američkim poslanikom za Balkan Ričardom Holbrukom.[23][24] Kao i u ranijim prilikama Holbruk je demantovao da je bilo ikakvog političkog sporazuma sa Karadžićem, a demante je izneo i portparol Stejt dipertmenta. Takođe, portparolka Tribunala Nerma Jelačić je izjavila da je Karadžić u nadležnosti suda i da „nema bojazni za njegovu bezbednost“.[10][25]