pregleda
People are basically the same, 300 copies
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14514
Godina izdanja: 2003
Žanr: Ostalo
Izdavač: St
Poreklo: Strani izvođač
Depeche Mode – People Are Basically The Same
Label:
Hysterika – Hyst 7
Format:
CDr, Unofficial Release, Limited Edition
Country:
Greece
Released:
Jan 5, 2003
Genre:
Electronic
Style:
Synth-pop
Depeš moud (fr. Dépêche mode, najnovije modne vesti) je muzička grupa iz engleskog grada Bazildona (Basildon) osnovan 1980. Od nastanka grupe do danas stil im se postepeno menjao, od pop disko zvuka novog talasa osamdesetih (new wave/new romantic), na prva 4 albuma, do mračnog talasa (dark wave) i za njih karakterističnog zvuka koji se svrstava u alternativnu muziku. Međutim, elektronski zvuk je deo identiteta grupe od nastanka do danas, i mnogi ih i dalje svrstavaju u elektronsku muziku. Trenutno su jedna od najduže aktivnih grupa na muzičkoj sceni još od vremena novog talasa i novog romantizma (new wave/new romantic).
Njihovi spotovi se relativno često prikazuju na MTV-u. Procenjuje se da je do 2006. godine ova grupa prodala ukupno oko 72 miliona albuma širom sveta. Njihova muzika je ostavila uticaj na mnoge muzičare tokom godina zbog novog pristupa u komponovanju, snimanju i korišćenju semplova. Međutim, još uvek se o njima često govori kao o „grupi iz osamdesetih“. Iako su imali ogroman uticaj na modernu elektronsku dens muziku ostali su grupa čija je odrednica ipak - alternativa.
Okupljanje i početak zajedničkog rada se može smatrati 1976. godine, kada su Vins Klark i Endi Flečer osnovali bend pod imenom `No Romance in China`. Sastav nije imao uspeha a 1979. Vins Klark je osnovao nov sastav `French Look` sa Martinom Gorom i Robertom Marlouom. Marta 1980., Vins i Martin sa Endijem Flečerom osnivaju sastav `Composition of Sound` u kojem je Vins pevao vokale i svirao gitaru, Martin je svirao klavijature, a Flečer bas. Ubrzo po osnivanju Vins i Endi prelaze na sintisajzere, pošto su se prvo na razne načine snalazili i svašta radili da bi došli u situaciju da rade sa tim „čudom moderne elektronike“. Dejvid Gan se pridružuje bendu 1980. godine pošto ga je Vins Klark čuo kako peva na takmičenju u lokalnom baru pesmu Heroji (Heroes) Dejvida Bouija (David Bowie), jednog od omiljenih Dejvidovih pevača. Tako je nastao „Depeš Moud“. Ime je bendu ubrzo nadenuo Dejv Gon, a nastalo je od naziva francuskom modnog časopisa.
Depeš Moud na osnovu usmenog dogovora izdaje prvi album 1981. godine za kompaniju `Mute Records` Speak and Spell. Ubrzo po izlasku albuma Vins Klark napušta bend da bi osnovao duet Jazu sa Alison Moje (Alison Moyet). Kasnije sa Erikom Redklifom osniva Asembli (The Assembly), a potom Irejžr (Erasure) sa Endijem Belom.
Posle Klarkovog odlaska, Martin Gor, koji je imao dve pesme (`Tora! Tora! Tora!`, `Big Muff`) na debi albumu `Speak and Spell`, preuzima ulogu glavnog autora pesama. Na drugom albumu po redu, A Broken Frame koji izlazi 1982. godine se pojavljuju kao trio. Pre ovoga je Alan Vajlder već zamenjivao Vinsa Klarka na turneji, mada nije učestvovao u radu na novom albumu. Ubrzo potom postaje punopravan član benda što se vidi na singlu iz 1983. godine `Get the Balance Right`.
Godine 1983, izlazi album Construction Time Again na kome je Alan autor pesama `The Landscape is Changing` i `Two Minute Warning`. Takođe, autor je pesme `In Your Memory`, koja je B strana singla `People Are People`. Pored ovoga, autor je i pesme `If You Want` sa albuma Some Great Reward iz 1984. godine i koautor pesme `Fools` sa Martinom za B stranu singla `Love, in Itself`. Ipak njegov najveći doprinos je bio tehnička i muzička produkcija zvuka benda.
Početkom 1980-ih je popularnost sastava bila bila izuzetna u Evropi (pogotovo u Nemačkoj). Stoga 1984. godine bend kreće na veliku turneju po Americi izdajući kompilaciju Ljudi su ljudi People Are People, a 1985. album Catching Up with Depeche Mode sa obradom prvog transatlantskog hita Ljudi su ljudi `People Are People`.
Ovaj period je početak vezivanja ovog sastava za britanskom gotik scenom koja je dobijala na popularnosti u Americi. Međutim, britanska kritika je ovaj sastav omalovažavala tokom 80-ih godina kao „slatke dečake“ i tinejdžerske sint-pop zvezde lagane muzike, pogotovo zbog njihovih ranih pesama, kakva je bila `Just Can`t Get Enough` i pored toga što se mračniji tonovi sve izraženije pojavljuju u njihovoj muzici. U isto vreme u Nemačkoj i drugim zemljama Evrope, Depeš Moud je smatran velikom atrakcijom za tinejdžerke. (Fan klub benda KMFDM su razglasili šalu da je njihov bend za svoje ime uzeo inicijale slogana `Kill Motherfucking Depeche Mode`).
Međutim u Americi, gde je njihova muzika prvo stekla popularnost na fakultetskim i alternativnim radio-stanicama, kakav je bio KROQ iz Los Anđelesa, Depeš Moud skreće pažnju na sebe kao pretežno kultni sastav.
Odrednica „gotik“ koja se često vezuje uz njih je više zbog zvuka nego zbog izgleda i nastupa. Pogotovu što je sastav relativno kasno osetio dejstvo američkog tržišta muzike, a već je imao niz nesrećnih niskobudžetnih spotova. Kao što se čuje u pesmi iz 1984. „Bogohulni tračevi“ (Blasphemous Rumours), koja je puna gorkih komentara na životne nepravde, i čvrstoj B strani singla „To se zove srce“ (It`s Called a Heart) iz 1985. pod nazivom „Muva na šoferšajbni“ (Fly on the Windscreen) (kasnije remiksovana i snimljena kao `Fly on the Windscreen - Final` na albumu iz 1986. „Crna proslava“ (Black Celebration), autor pesama Martin Gor uplovljava u deceniju dugog uranjanja u mračnu, turobnu sintetik-dens muziku. U to vreme su mnogi povezivali ovaj zvuk sa tada narastajućim talasom „gotik“ muzike. Ta muzika ovaj bend nije puno zanimala i čak su pokušali da naznače da nemaju veze sa ovim, ali već je bilo kasno.
Prvih pet godina Depeš Mouda je dokumentovano kompilacijom singlova `The Singles 81-85`. Kompilacija je u Americi izdata pod naslovom `Catching Up with Depeche Mode`.
Posle uspeha video za singl „Pitanje vremena“ (A Question of Time) iz 1986. godine počinje njihovo dugogodišnje prijateljstvo i poslovna saradnja sa režiserom i fotografom Antonom Korbijnom (Anton Corbijn), koji je do sada režirao ukupno 20 njihovih spotova (poslednji je iz 2006. `Suffer Well`). Ovaj rad je Korbijnu pomogao da doživi meteorski uspon među muzičkim zvezdama što je rezultovalo mnogim drugim spotovima za izvođače kao što su U2, Nirvana, Brajan Adams, itd. Sa novim, jasnim imidžom i turobnim zvukom, sastav je stvarao baš u trenucima porasta popularnosti gotik muzike u Americi. Nastupa turneja promocije albuma iz 1987. ironično nazvanog „Muzika za mase“ (Music for the Masses) koja je rasprodala sve koncerte po Americi 1988. godine.
Usponi i stranputice
Sredinom 1980-ih i u 1990-im raste popularnost sastava u Americi, kao i uticaj na narastajuću tehno i haus muzičku scenu. Tehno pioniri Derik Mej, Kevin Saunderson i Huan Etkins su redovno navodili Depeš Moud kao veoma uticajne za njihov razvoj proto-tehno muzike tokom detroitske tehno eksplozije kasnih 1980-ih.
Turneja „Muzika za mase“ 1988. godine kulminirala je na završnom koncertu na Rouz Boul stadionu u Pasadeni u Kaliforniji sa rasprodatih 80.000 ulaznica. Na turneji je snimljen dokumentarni film u kome je prikazan poseban odnos obožavalaca prema bendu. Živi album sa ovog koncerta je nazvan `101` (koncert je bio sto prvi po redu i poslednji na turneji) i postao je hit na mnogim listama u 1989. godini.
Kasnije te godine Martin Gor pravi kratak izlet sa sopstvenim mini-albumom „Falsifikat“ (`Counterfeit`) sa šest obrada, njemu najdražih pesama, a bend ubrzo snima u Milanu pesmu „Lični Isus“ (`Personal Jesus`) i spot u kome se oseća mešavina uticaja od bluza do kantri-vesterna. Pred samo objavljivanje pesme se pojavio oglas u britanskim novinama sa tekstom „Samo vaš lični Isus“. Kasnije je uz ovaj tekst išao i broj telefona, koji je, kad se okrene, emitovao dotičnu pesmu. Kontroverze koje su izbile povodom ovoga su pomogle da pesma dođe do mesta #13 na britanskoj top-listi i da postane prvi zlatni singl u Americi i prvi Top 40 hit posle singla `People are people`. Pesma „Lični Isus“ (`Personal Jesus`) je jedna od najpopularnijih pesama Depeš Moud-a, a kasnije su je obradili i prepevali Merilin Menson (Marilyn Manson), Džoni Keš (Johnny Cash), Plasibo (Placebo), `Gravity Kills` i Hilari Daf (Hilary Duff).
Februara 1990. godine singl „Uživaj u tišini“ (Enjoy the Silence) dospeva do pozicije #8 na američkim listama i #6 na britanskim i tako postaje jedan od najuspešnijih njihovih singlova do današnjih dana. Čak osvaja britansku nagradu „Najbolji singl“. Radi promocije novog albuma „Prekršilac“ (Violator), organizuju davanje autograma u jednoj prodavnici ploča u Los Anđelesu što je privuklo 17.000 obožavalaca. Album ulazi u prvih deset u Britaniji i Americi a svetska turneja (World Violation Tour) postiže veliki uspeh. Do danas je ovaj album postao trostruko platinast u Americi sa preko 3 miliona prodatih kopija. Zabeleženo je da je 40.000 karata za koncert na Džajants stadionu u Njujorku rasprodato za 8 sati, a da je 48.000 karata za Dodžer stadion u Los Anđelesu rasprodato za sat vremena.
Do 1991. godine se Depeš Moud izdižu na nivo najuspešnijih živih izvođača, počivajući na proto-tehno zvuku po kom se nepogrešivo prepoznaju. Pauzu između dva albuma popunjava pojava pesme „Vrata smrti“ (Death`s Door) u filmu „Do kraja sveta“ (Until the End of the World) Vima Vendersa i još jedan solo album Alana Vajldera.
Sastav menja muzički izraz na albumu „Pesme vere i posvećenosti“ (Songs of Faith and Devotion) iz 1993. godine predstavljajući tvrđi zvuk mnogo bliži rok orijentaciji. Manje su prisutne klavijature i uticaj sintisajzera, a po prvi put imaju bubnjeve uživo (Vajlder ih svira) i veću podršku živih muzičara. Album je dospeo do broja 1 na listama u Americi i Britaniji. Posebno su se istakle pesme `Osećam te“ (I Feel You) sa čudnim kantri/bluz/tehno zvukom, „U mojoj koži“ (Walking in My Shoes), „U tvojoj sobi“ (In your room) i „Osuda“ (Condemnation). Potom je usledila uspešna četrnaestomesečna turneja pod nazivom „Posvećen“ (Devotional). Drugi živi album „Pesme vere i posvećenosti uživo“ (Songs of Faith and Devotion Live) izlazi u decembru 1993. i sadrži snimke sa koncerata na turneji ali nije dobro prošao ni kod kritike ni kod publike.
Trzavice su postale očigledne kada je Flečer odbio da učestvuje u drugom delu turneje zbog „mentalne nestabilnosti“. Tokom ostatka turneje ga je zamenio Daril Bemonte, koji je već duži niz godina radio kao ispomoć.
Juna 1995. godine, posle turneje, Alan Vajlder napušta grupu navodeći kao razlog „nezadovoljavajuće unutrašnje radne uslove“. Ubrzo nastavlja dalje sam osnivajući grupu „Uzmak“ (Recoil). Pretpostavlja se da je glavni faktor bio Ganova zavisnost od droge, Gorovo otuđenje i priznanje da se „bori sa svojim demonima“ kao i rastuća napetost između Vajldera i Endija Flečera. Vajlder je tvrdio da je njegov udeo u rezultatima lavovski, ali da je primio najmanje zasluga za poslednji album. Ubrzo po njegovom odlasku slede vesti o Ganovom overdoziranju u njegovoj kući u Los Anđelesu. Dejv tada kreće na terapije i rehabilitaciju da se izbori sa zavisnošću od heroina.
Godine 1996,, po povratku Gana sa lečenja, Depeš Moud ulazi u studio i snima sa producentom Timom Simenonom. Sledeće godine izlazi album „Ultra“ (Ultra). Album i dva najavna singla nailaze na nepodeljena odobravanja kritike. Album je ponovo broj 1, ali sastav ne kreće na turneju, valjda pod uticajem razornog dejstva prethodne. Međutim, ipak organizuju seriju „Ultra zabava“ gde uživo predstavljaju novinarima i odabranoj publici pesme sa novog albuma na koje posebno žele da skrenu pažnju.
Druga kompilacija singlova pod nazivom The Singles 86>98 je izašla 1998. godine sa bonus pesmom `Samo kad izgubim sebe“ (Only When I Lose Myself). Sastav kreće na četvoromesečnu turneju koja ih postavlja na pijedestal permanentne atrakcije sa posetama koncertima koje više nisu imale veze sa prodavanošću albuma (Rolingstonsi, U2 i Rod Stjuart imaju sličan status).
Takođe, 1998. godine izlazi album u znak poštovanja sastavu pod nazivom „Za mase“ (For the Masses). Uključene su pesme koje izvode Smešing Pampkins (Smashing Pumpkins), Kjur (The Cure), Deftons (The Deftones) i Ramštajn (Rammstein). Ovo je najpoznatiji album posvećen Depeš Moud ali sigurno neće ostati jedini.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 80620549
