Godina izdanja: 1990
ISBN: 86-7331-192-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač: Književna zajednica Novog Sada
Biblioteka Novi anthropos
Prevod: Svetlana Stojanović
Povez: tvrd
Broj strana: 343
Po obodu i na marginama strana malo požutela inače vrlo dobro očuvana.

O Žiraru se može reći da je čovek jedne temeljne intelektualne opsesije. Iz te je opsesije crpeo već na samom početku, dok se još isključivo bavio literaturom, izoštravajući je zatim u celom svojem opusu. Radi se o uvidu u mimetičnost ljudske želje.

Mimetičnošću ljudske želje Žirar se počeo baviti već u svojoj prvoj knjizi Romantička laž i romaneskna istina iz 1961. godine. Njegova je teza, koja se u glavnim konturama potom nije menjala, da je čovek biće želje. Taj genitiv, biće želje, označava vladavinu želje nad čovekom, što znači da je čovek na poseban način u posedu želje. Želja čoveku prvobitno nije ništa svojstveno, nego je čovek stiče tek od drugoga, od svojega bližnjega. S mimetičkom željom nadalje je povezan mehanizam žrtvovanja. Njega je prvi put Žirar uzeo u razmatranje u čuvenoj knjizi Nasilje i sveto iz 1972. godine.

U kakvoj su vezi mimetička želja i mehanizam žrtvovanja? Čim se u čoveku probudi želja, a probudi je svakako želja drugoga, drugi za njega postaje prepreka u pokušaju dosezanja objekta želje. Razvije se suparništvo, takmičenje i sve eskalira u mimetičkoj krizi. U toj krizi opet nije značajan objekt ljudske želje. Mimetička kriza je stanje u kojem ljudi upravo prestaju oponašati jedne druge kako bi dosegli objekt svoje želje. Oponašati počinju samo suprotstavljanje. Svako započinje oponašati, odnosno odražavati suprotstavljanje nekoga drugoga, svi postaju jedno drugome „mimetički blizanci“ i nastaje situacija prvobitnog društvenog antagonizma. Ta se situacija razrešava pokretanjem mehanizma žrtvovanja, u kojem se nagomilano nasilje koje preti da rastrgne veza društvene zajednice usmerava na jednu osobu, na jednu samu žrtvu, na jednog samog žrtvenog jarca. Tada se zbiva kolektivno, odnosno masovno ubistvo kojim se nasilje smiruje.

Ubistvo ljudima donosi smirenje, pri čemu je, tvrdi Žirar, na delu dvostruki prenos: nasilna masa najpre prenosi uzrok za svoje vlastito nasilje na arbitrarno odabranu žrtvu, potom, kada tu žrtvu ubije, što zaustavlja njezino nasilje, na nju prenosi još i uzrok smirenja nasilja. Tim što u žrtvu projektuje uzrok pomirenja, naknadno je sakralizuje, odnosno divinizira. Budući da proces koji teče od mimetičke želje preko mehanizma žrtvovanja do konačnog pomirenja treba neprestano obnavljati, Žirar ga imenuje mimetičkim ciklusom, prepoznajući ga kod arhajskih naroda širom sveta: ubistvo arbitrarno izabrane žrtve je, prema njemu, utemeljujući čin arhajskih religija što ga ponavlja religijski ritual i o kojem pripoveda mit, na kojem se ujedno utemeljuju i sve ustanove ljudske kulture. To je temeljna konstatacija knjige Nasilje i sveto, knjige kojom će Žirar na kraju preći u područje antropologije.

(K-95)