Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 291
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor: Alfons Dode / Alphonse Daudet
Izdavač: Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd
Edicija: Biblioteka Radost (9-10)
Godina: ~1920
Obim: 136 str.

U knjizi se nalazi po koji trag olovke, no big deal. Ostatak knjige je u redu.

`Pisma iz moje vodenice` (u kasnijim prevodima poznatija kao `Pisma iz moje vetrenjače` / fr. Lettres de mon moulin) francuskog pisca Alfonsa Dodea, objavljena u okviru edicije `Biblioteka Radost`, predstavlja jedno od najranijih antikvarnih izdanja ovog dela na srpskom jeziku.

Ovo specifično izdanje objavila je čuvena Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića iz Beograda oko 1920. godine (u ediciji obeleženoj brojevima 9–10).

Delo je tada prevedeno kao `Pisma iz moje vodenice`, dok je u kasnijim i modernijim izdanjima (poput onih za školsku lektiru) ustaljen naslov `Pisma iz moje vetrenjače` ili `Pisma iz mog mlina`. Posebnu vrednost ovom izdanju daju starinski bakrorezi i ilustracije koje prate priče.

Reč je o zbirci prelepih, lirskih pripovedaka smeštenih u idilični ambijent Provanse na jugu Francuske. Dode kroz formu pisama beži od užurbanog pariskog života i slika topao, duhovit i povremeno melanholičan portret seoskog života, lokalnih običaja i prirode. Zbirka sadrži neke od njegovih najpoznatijih priča, kao što su `Gazda Kornijeva tajna`, `Koza gospodina Segena` i `Papina mazga`.



Alfons Dode (Alphonse Daudet; 1840–1897) bio je jedan od najpopularnijih francuskih pisaca 19. veka. Iako je stvarao u doba naturalizma i bio blizak prijatelj Emila Zole i Gistava Flobera, njegov stil je ostao prepoznatljiv po dubokoj saosećajnosti, toplini i humoru, zbog čega su ga često nazivali „francuskim Čarlsom Dikensom“.

Rođen je u Nimu, na jugu Francuske, u porodici bogatog trgovca svilom. Kada je biznis njegovog oca propao, porodica se preselila u Lion, a detinjstvo mu je obeležila finansijska kriza. Sa samo 16 godina morao je da prekine školovanje i zaposli se kao pomoćni učitelj i nadzornik u školi u mestu Ales. To bolno i ponižavajuće iskustvo pretočio je direktno u prvi deo romana „Mališan“ (Le Petit Chose). Godine 1857. beži u Pariz kod svog starijeg brata Ernesta, rešen da postane pisac. Živeo je u teškom siromaštvu dok nije počeo da piše za novine i dok ga predsednik skupštine, vojvoda od Mornija, nije uzeo za svog sekretara, što mu je obezbedilo finansijsku stabilnost.

Dode je bio majstor u slikanju sudbina malih, odbačenih i siromašnih ljudi sa društvene periferije. Za razliku od drugih naturalista tog doba koji su bili hladni i naučno objektivni, Dode je u svoje priče unosio poeziju, blagu ironiju i mnogo empatije prema svojim likovima.

U kasnijem periodu života bolovao je od teške bolesti kičmene moždine, ali je nastavio da piše sve do iznenadne smrti u 57. godini. Na njegovoj sahrani, dirljiv oproštajni govor održao je njegov bliski prijatelj Emil Zola.

Najpoznatija dela:
- „Pisma iz mog mlina“ (Lettres de mon moulin, 1869) – Zbirka prelepih, nostalgičnih i duhovitih priča o životu, ljudima i prirodi njegove voljene Provanse.
- „Tartaren Taraskonac“ (Tartarin de Tarascon, 1872) – Čuvena humoristička trilogija o hvalisavom, ali u suštini bezopasnom junaku iz Provanse koji odlazi u Afriku da lovi lavove.
- „Mališan“ (Le Petit Chose, 1868) – Njegov najpoznatiji poluautobiografski roman o gubitku iluzija i odrastanju.