Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 299
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Autor: Branislav Nušić
Izdavač: Štamparija Profesional, Beograd
Godina: 1924
Obim: 296 + 99 str.

Rikna knjige se odvojila sa jedne strane. Ostatak knjige je u urednom stanju.

Ovo specifično izdanje je često štampano u dva zasebna dela (Prvi i Drugi deo) ili u kombinaciji sa Nušićevom zbirkom pripovedaka pod nazivom „Listići“.

„Opštinsko dete“ je satirična priča o napuštenom odojčetu koje biva prepušteno na staranje opštini. Nušić kroz niz komičnih i apsurdnih situacija – od trostrukog krštenja deteta do njegovog iznajmljivanja za kiriju – oštro kritikuje malograđanski mentalitet, birokratiju i lažno milosrđe tadašnjeg društva.

Zbirka proznih zapisa „Listići“ Branislava Nušića predstavlja jedno od njegovih najranijih, najintimnijih i najautentičnijih satiričnih dela. Za razliku od njegovih kasnijih, čistih komedija, „Listići“ donose specifičan spoj humora i melanholije. Kao mladić od 23 godine, Nušić je osuđen na dve godine robije zbog satirične pesme „Dva raba“, u kojoj je oštro ismejao kralja Milana Obrenovića i tadašnju vlast. Kralj Milan je lično tražio da mladi pisac nema pravo na svetlo i pribor za pisanje u ćeliji. Nušić je, međutim, uspeo da nadmudri upravnika zatvora i obezbedi sebi papir i mastilo, pa je u strogoj tajnosti počeo da zapisuje svoje misli na malim listovima papira – otuda i naziv „Listići“. Knjiga je zvanično objavljena odmah po njegovom izlasku na slobodu, 1889. godine.

Branislav Nušić (rođ. Alkibijad Nuša; Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, komediograf, novinar, začetnik retorike u Srbiji, diplomata i fotograf amater.

Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. U diplomatskoj službi bio je od 1890. do 1900.

Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku.

Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, poreklom iz Makedonije (okolina Prespanskog jezera), i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu.

Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine „Nada”. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u „Nadinom” almanahu. Svoje pesme kasnije je objavljivao i u „Golubu” — listu za srpsku mladež 1879. godine. Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana), a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine.

Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić, sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine. Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata.

Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni.

Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.

Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine.

Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.

U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.” Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.

Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici, ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju. O sinu je Nušić kasnije retko pričao. Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.

Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda.

Književna dela:
- Komedije
- Narodni poslanik (1883)
- Sumnjivo lice (1887)
- Protekcija (1889)
- Običan čovek (1899)
- Svet (1906)
- Put oko sveta (1910)
- Svetski rat
- Gospođa ministarka (1929)
- Mister Dolar (1932)
- UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena (1933)
- Ožalošćena porodica (1934)
- Svinja (1935)
- Dr (1936)
- Pokojnik (1937)
- Ne očajavajte nikad!
- Vlast (nedovršena)
- Put oko sveta - nastavak (nedovršen)
- Prva ljubav

Romani:
- Opštinsko dete (1902)
- Hajduci (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933)
- Devetsto petnaesta (1920)

Autobiografska proza:
- Autobiografija (1924)

Drame:
- Pučina (1901)
- Tako je moralo biti
- Jesenja kiša (1907)
- Iza Božjih leđa (1910)
- Kirija
- Analfabeta

Pripovetke:
- Politički protivnik
- Posmrtno slovo
- Klasa
- Pripovetke jednog kaplara

Tragedije:
- Knez Ivo od Semberije
- Hadži-Loja
- Nahod (1923)