ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Zil Vern - Robinzonova skola

IPROZ, Beograd, 1942.
Tvrdi povez, knjizni blok odvojen od korica, 238 strana.
ILUSTROVAO DJORDJE LOBACEV!
IZUZETNO RETKO RATNO, OKUPACIJSKO, IZDANJE!

Јуриј Павлович Лобачев (рус. Юрий Павлович Лобачев; Скадар, 4. март 1909 — Санкт Петербург, 23. јул 2002), познат као Ђорђе Лобачев био је југословенски уметник. Један од пионира и један од најзначајнијих аутора у историји српског и југословенског стрипа.[1] Међу његове најпознатије стрипове спадају Женидба цара Душана, Пропаст града Пирлитора, Баш Челик, Чардак ни на небу ни на земљи, Барон Минхаузен, Чаробњак из Оза, Пепељуга и други.[2] Аутор је стрипа Ураган долази у поноћ — првог стрипа објављеног у СССР 1966.[1][2] Школа стрипа „Ђорђе Лобачев“ из Београда носи његово име.[3]
Биографија
Детињство и младост

Ђорђе Лобачев је рођен 4. марта 1909. у Скадру, где му је отац био на служби као руски конзул.[4]

Детињство је за време Балканских ратова провео у Црној Гори, где је крштен на Цетињу. Живео је и у Косовској Митровици, а потом на Криту и у Солуну. Као емигрантско сироче имао је тешко детињство и младост.

У периоду 1922—1929. учио је у Првој руско-српској гимназији, да би после студирао историју уметности на београдском Филозофском факултету.
Предратна стрипска каријера

Када је због светске економске кризе Лобачев изгубио посао у грађевинској фирми 1934, окреће се наменском рекламном и другом цртању да би прехранио породицу. Илустровао је књиге, цртао карикатуре и рекламе.

Под утицајем светске популарности америчког авантуристичког стрипа, Лобачев почиње да ради и стрипове, прво у Панорами и Стрипу, а затим и другим листовима: Мика Миш, Микијево царство, Политика и Политикин Забавник. Редакцији „Политике” се наметнуо као сарадник показавши Душану Дуди Тимотијевићу напола довршен стрип „Хајдук Станко”. 1936. постао је стални сарадник листа, и ту се, уз основна задужења – ретуширање фотографија, исписивање слова за лиценциране стрипове, рекламних наслова и сл., посветио ауторским стрип-адаптацијама словенске епике, као и књижевних дела, те „пустоловно-ониричном” жанру стрипа, како га је сам именовао. ”Српске народне бајке, легенде и народне песме сматрао је ризницом стваралачких подстицаја, но и врхунским изразом фолклорног духа, чак и у светским оквирима”.[5]

Као један од утемељивача тзв. „Београдског круга“, објавио је многобројне стрипове, међу којима је и „Хајдук Станко,“ „Барон Минхаузен“, „Плава пустоловка“, „Принцеза Ру“, „Баш Челик“... Стрипови су му објављивани и у Француској пре Другог светског рата, попут серијала „Princesse Thanit“ („Принцеза Ру“) у часопису Aventures (1939).
Послератни период

Учествовао је у ослобођењу Београда 1944. године и све до 1949. радио уметничке послове. Један је од оснивача часописа Дуга, за који је израдио први логотип.

У време Информбироа, као совјетски грађанин протеран је у Румунију. После неколико година, прешао је у Лењинград (Санкт Петербург), где је остао до краја живота.

Београдска „Просвета“ издала му је аутобиографску књигу Када се Волга уливала у Саву, а новопазовски „Бонарт“ постао је ексклузивни издавач његових стрипова и сликовница.

Један од значајних стрипова које је нацртао је и „Трагом народне маште“ у коме се на маштовит начин описује женидба цара Душана.

Умро је у Санкт Петербургу 23. јула 2002. године.
Стрипографија
„Панорама“

„Крваво наследство” 1935. (сценарио Вадим Кургански)

„Стрип“

„Зрак смрти” 1935. (сценарио Вадим Кургански)

„Црвени врабац“

„Деца капетана Гранта” 1936. (према роману Жила Верна) недовршено

„Политика“

„Хајдук Станко” 1936. (према роману Јанка Веселиновића обрадио Милош Стевановић)
„Женидба цара Душана” 1938.
„Пропаст града Пирлитора” 1939. (сценарио Павле Церовић)
„Барон Минхаузен” 1940.
„Чаробњак из Оза” 1941. (према причи Франка Баума) недовршено

„Мика Миш“

„Царев гласник” 1936. (према роману Жила Верна)
„Дубровски” 1937. (према делу Александра Пушкина)
„Плава пустоловка”- епизода: „Инспектор Ролди” 1937.
„Плава пустоловка” – епизода: „Гангстери морских дубина” 1937/38.
„Плава пустоловка”- епизода: „Горостасова освета” 1938.
„Плава пустоловка” – епизода: „Авантура у Туркестану” 1938.
„Плава пустоловка”- епизода: „Заробљеница Инда” 1938.
„Принцеза Ру” 1938.
„Бели дух” 1938.
„Принцеза Ру”- епизода: „Мефисто се забавља” 1938/39.
„Плава пустоловка” 1939.
„Бели дух” 1940.

„Мали забавник Мика Миш“

„Препад у авиону” 1937.

„Тарцан“

„Бели дух” 1938.

„Политикин забавник“

„Баш Челик” 1939. (према народној приповетки)
„Чардак ни на небу ни на земљи” 1939.
„Пепељуга” 1940. (обрадио у стиху Живорад Вукадиновић)

„Микијево царство“

„Шеиков син” 1939.
„Господар смрти” 1939.
„Господар смрти” 1939/40.
„Господар смрти”- епизода: „Тајанствена пустоловка” 1940.
„Господар смрти”- епизода: „Авион смрти” 1940.

„Коло“

„Биберче” 1942. (прва скраћена верзија)

„Дуга“

„Пионир Ика и лени друг Жика” 1945.

„Биберче“

„Биберче” 1951. (друга дужа верзија)

„Политикин забавник“

„Тајанствена пећина” (серијал о Драгану и Мири), 21 табла, ПЗ 700-719, 29. мај — 9. октобар 1965.
„Хајдук Вељко”, 20 табли, ПЗ 720-739, 16. октобар 1965. — 26. фебруар 1966.
„Сатурн долази у помоћ” (серијал о Драгану и Мири), 20 табли, ПЗ 740-759, 5. март — 16. јул 1966.
„Доживљаји у брдима” (серијал о Драгану и Мири), 20 табли, ПЗ 783-802, 31. децембар 1966. — 13. мај 1967.
„Чувај се сењске руке”, према роману Аугуста Шеное, 30 табли, ПЗ 803-832, 20. мај — 9. децембар 1967.

„Пегаз“

„Чаробњак из Оза” 1974. (комплетна обрада приче Франка Баума)

„Чудесни свет Ђорђа Лобачева“ 1976.

„Женидба Душанова” (нова верзија)
„Баш Челик” (нова верзија)
„Чардак ни на небу ни на земљи” (нова верзија)
„Пропаст града Пирлитора” (нова верзија)
„Биберче” (нова верзија)

Признања

Велика повеља Гашиног сабора породици Лобачев (2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[6]
Салон југославенског стрипа у Винковцима му је доделио гран-при награду за животно дело 1985. године.[тражи се извор]

Жил Верн (фр. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Нант, 8. фебруар 1828 — Амјен, 24. март 1905) био је француски романописац, песник и драмски писац, најпознатији по својим авантуристичким романима и снажном утицају на књижевни жанр научне фантастике.[1][2]

Рођен у Нанту, требало је да прати стопе свога оца и постане адвокат, али већ од ране младости га је више привлачило позориште и писање текстова. Његова сарадња са издавачем Пјером Жилом Ецелом довела је до стварања Необичних путовања, веома успешне серије романа у којој су се налазила дела као што су Пут у средиште Земље, Двадесет хиљада миља под морем и Пут око света за осамдесет дана.

Верн се, генерално, сматра веома важним књижевним аутором у Француској и већем делу Европе, где је имао велики утицај на књижевне жанрове авангарду и надреализам.[3] Међутим, његова репутација је значајно другачија у англофоним регионима, где се често спомиње као писац фантастике и књига за децу, између осталог и због скраћених и измењених превода у која су његови романи често прештампавани.[4][5]

Жил Верн је други најпревођенији аутор на свету, а налази се између енглеских писаца — Агате Кристи и Вилијама Шекспира — али је био најпревођенији аутор током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Његов допринос жанру је био такав, да се заједно са писцима Хербертом Џорџом Велсом и Хугом Гернсбеком, понекад назива једним од „очева научне фантастике”.[6]
Биографија
Детињство

Жил Габријел Верн је рођен 8. фебруара 1828. године на острву Федо у Нанту, као син Пјера Верна и Софи Алот де ла Фије.[7] Отац Пјер је био адвокат, а мајка Софи пореклом из бродоградитељске и бродовласничке породице. Мајчина породица има делом шкотско порекло, након што се један предак 1462. године прикључио гарди Луја XI, те добио племићку титулу за верну службу краљу. С друге стране, очева породица је келтског порекла, која је дуго живела у Француској.[8]

Осим Жила, породица Верн је имала још четворо деце — сина Пола и кћерке Ану, Матилду и Мари.[9]

Са 8 година, Жил Верн је почео да похађа „Сен Станислас”, католичку школу која је одговарала религијским уверењима његовог оца. Након основног образовања, завршио је средњу школу у Нанту, где је добио класично образовање, које укључује познавање грчког и латинског језика, те реторике, певања и географије.[10] Жил и његова породица доста времена су проводили на обалама реке Лоаре, на којој су поседовали викендицу, у коју су његов брат и он често долазили. На тај начин, Жил је развио интересовање за путовања и авантуре.

Године 1839, претпоставља се да се Жил укрцао на једрењак „Корали”, који је путовао за Индију. Након што је његов отац то открио, спречио је Жила, те га наговорио да му обећа да ће да путује „само у својој машти”.[11] Сада је познато да је то вероватно измишљена прича Жилове нећаке Маргерит Алот де ла Фије, његовог првог биографа, мада је могуће да је прича инспирисана стварним инцидентом.
Образовање

Након што је завршио основно и средње образовање, Жил је, на наговор оца, успешног адвоката, отишао у Париз како би завршио право.[12] Верн је стигао у Париз 1848. године, у време политичких немира, када се десила Француска револуција. Жил је дошао у град непосредно пре избора Наполеона III Бонапарте за првог председника Републике.[13] У то време, Верн је написао бројне сонете, те чак и пар поетских трагедија за позориште лутака.

Године 1848, стриц Франсиск де Шатобур га је увео у књижевне кругове, где је упознао Диме — оца и сина; старији Дима је после имао велики утицај на Верново приватно и књижевно усмерење.[14]

Када је отац схватио да се Жил не труди око студирања права, те да му је писање драже, престао је да му шаље новац у Париз. Након што је је потрошио сву уштеђевину на књиге, није имао више ни за храну, што је изазвало бројне тегобе — изазивајући му стомачне поремећаје и фекалне инконтиненције, те нервне поремећаје, који су кулминирали парализом фацијалиса.[15]

Поред свих здравствених и личних проблема, Жил је у јануару 1851. године успео да заврши факултет, те стекне звање адвоката.[16] Иако са звањем адвоката, Жил је одлучио да се не врати оцу и ради у његовој канцеларији, већ је остао у Паризу. Почео је да ради као нотар, а затим као секретар у позоришту „Лирик”.[17]
Породични живот

У мају 1856. године, Верн је отпутовао у Амјен, како би био кум на венчању једног пријатеља, Огиста Леларжа. Верна је младина породица позвала да остане пар дана код њих, што је он прихватио. Спријатељио се са свима, а највише са младином сестром, Онорин де Вијан Морел, двадесетшестогодишњом удовицом која је имала двоје деце.[18][19] Надајући се да ће пронаћи сигуран извор прихода, како би могао да се ожени са Онорин пред судом, Жил је прихватио понуду свог брата, те започео посао посредника.[20] Након што му се финансијска ситуација побољшала, Верн је добио наклоност Онорин и њене породице, те су се венчали 10. јануара 1857. године.[21]

Жил је у јулу 1858. године добио понуду — да без икакве накнаде путује бродом од Бордоа до Ливерпула и Шкотске. Путовање, Верново прво изван Француске, дубоко га је одушевило, а он је на истом писао романе.[22] Касније је ишао у Стокхолм, одакле је путовао у Кристијанију и кроз Телемарк.[23] Међутим, на путу кроз Данску, у журби се вратио у Париз, али је ипак пропустио рођење Мишела, свог јединог биолошког сина.[24]
Последње године
Верн у самртној постељи

Иако је одрастао као католик, Верн је постао деист у позним годинама.[25] Неки научници верују да се његова деистичка филозофија огледа у његовим романима, јер они често укључују појам Бога или божанског провиђења, али ретко се помиње концепт Христа.[26]

Дана 9. марта 1886. године, када се Верн враћао кући, његов двадесетпетогодишњи нећак, Гастон, два пута је пуцао у њега из пиштоља. Први метак га је промашио, али га је други погодио у ногу; Жил је преживео, али је због хица у ногу до краја живота шепао. Овај инцидент се није прочуо у медијима, али Гастон је провео остатак живота у једној установи за ментално оболеле особе.[27]

После смрти своје мајке и пријатеља Ецела, Верн је објављивао радове са мрачнијом тематиком. Године 1888, Верн је ушао у политику и био је изабран за одборника у град Амјену, где је учествовао у организацији које су побољшале живот у граду, те је на тој функцији провео око петнаест година.[28]

Године 1905, боловао је од дијабетеса, који му је у потпуности одузео вид, а преминуо је 24. марта у свом дому у Амјену.[29]

Године 1863, Верн је написао роман под називом Париз у 20. веку — о младом човеку који живи у свету стаклених небодера, брзих возова, аутомобила са погоном на гас, рачунара и глобалних комуникационих мрежа, али и са животом без среће. Роман има трагичан крај, а Ецел је мислио да ће песимизам романа уништи Вернов сјајан успех, те су одлучили да објављивање романа одгоде на двадесет година. Верн је ставио рукопис у сеф, у ком га је 1989. године пронашао његов праунук, који га је објавио 1994. године.
Библиографија

Највећи број Вернових дела спада у серију романа под називом Необична путовања, која обухвата све његове романе, осим два — Париз у 20. веку и Повратак у Британију, која су објављена постхумно 1989. и 1994. године. Неки од његових романа су остала незавршена због његове смрти, а многе од њих је постхумно прилагодио и преписао његов син Мишел.

Верн је, такође, написао многе драме, поеме, текстове песама, оперска либрета и приповетке, као и разне есеје.