ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Omot repariran, nedostaje mu prednja klapna, knjiga unutra dobro očuvana.

Autor - osoba Vujković, Marica, 1900-1964 = Vujković, Marica, 1900-1964
Naslov Vera Novakova : roman / Marica Vujković
Vrsta građe roman
Jezik srpski
Godina 1934
Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1934 (Beograd : Drag. Gregorić)
Fizički opis 170 str. ; 20 cm
Zbirka Naša knjiga ; 2
(Karton)

U listu Dan, 6. 1. 1940, strana 21, Sp. Vasiljev je napisao vrlo afirmativni članak o bunjevačkoj spisateljici Marici Vujković:

Marica Vujković – jedna od najboljih savremenih bunjevačkih spisateljica
O bunjevačkoj književnosti i danas se, nažalost, malo zna. Jedva je kome poznato da su i Bunjevci imali svoga starca Milovana, svoju religioznu i crkvenu književnost u XVII i XVIII veku, nimalo slabiju od drugih pokrajinskih književnosti istog vremena – ni po temama, ni po oblikovnim osobinama.
Imali su i svog Štrosmajera u ličnosti biskupa Antunovića, svoj preporod – doduše, nešto kasniji – čitavu plejadu pisaca rodoljuba i čitavu jednu malu književnost buditeljskog i religiozno-vaspitnog karaktera.
Posle rata ta književnost nije, niti je mogla ostati, regionalna. Ali nije ostala ni jedinstvena. Pisci Bunjevaca ili su se vezivali za Zagreb i želeli da se uključe u hrvatsku literaturu, ili su ostajali na planu jugoslovenske duhovne orijentacije, ili su se priklanjali Beogradu.
Oni prvi, naslanjajući se naročito na Društvo sv. Jeronima, „razne životne prilike i neprilike, doživljaje i osećaje, umovanja i htijenja obrađuju po kršćanskom nazoru na svijet“ i objavljuju povremeno svoj časopis Klasje naših ravni; drugi izdaju takođe povremene edicije, trenutno časopis Glas; ovi poslednji, iako liberalniji, tematski noviji, savremeniji po problematici i sadržajno obuhvatniji u opisu bunjevačke stvarnosti, nemaju trenutno svoga glasila.
Nekoliko Bunjevki – Mara Đorđević-Malagurska, Kata Prćić, Marica Vujković, Alba Kuntić i druge – najbolje su predstavnice ove orijentacije.
Stvaralaštvo Marice Vujković biće predmet ovog napisa.

Život i formiranje spisateljice
Marica Vujković, autorka triju romana i nekoliko priča, novinarka, sastavljač jednog srpsko-mađarskog rečnika; Marica Vujković, Subotičanka, Bunjevka... i što se o njenoj ličnosti još zna?
Detinjstvo joj je bilo teško, preteško, u porodici između oca – u suštini dobrog, ali suviše mekog – i maćehe, oštre i previše stroge; između braće i sestara jednako voljenih, iako im je silom nametana razlika da su „svoja“ i „tuđa“, iz jednog i drugog braka; između bake, prebolele od ljubavi i čežnje za njima, nemoćne da im pomogne.
A ona, Marica, najstarija, sve to je najsvesnije i najdublje urezivala u svoju dušu. Gotovo detinjstvo jedne Milke Žicine.
Zatim mladost i trpko zadovoljstvo što život, ma koliko surov, ipak savlađuju slabe ženske ruke.
A onda – život satkan od uslova i nerentabilnog rada poštenog provincijskog novinara; život u stalnom radu za hleb nasušni. Ali to je ujedno i prva škola naše spisateljice, čiji će se talenat odmah, već sa prvim radovima, snažno ispoljiti.
Ako je Mara Đorđević-Malagurska odmah osvojila čitaoca „čistom i bezazlenom lepotom“ svojih priča, bogatstvom i izuzetnošću okvira, mnoštvom životnih odlika i neposrednošću izraza, Marica Vujković to postiže srcem, emocionalnošću i osećajnom snagom — toliko prisnom i moćnom da uvek deluje kao da, kroz usta svih svojih ženskih likova, kazuje sopstvenu ispovest.

Faze stvaralaštva
U stvaralaštvu ove značajne bunjevačke spisateljice mogu se izdvojiti tri faze.
Prva je njeno delovanje u Subotici i roman Tereza se obratila (1931), sa nekoliko priča iz iste zbirke.
Zatim sledi prekid sa bunjevačkim temama – roman Vera Novakova (1934), koji je Živko Milićević uvrstio kao drugu svesku svoje edicije „Naša knjiga“, bavi se opštim problemom koji se mogao desiti bilo gde, slučajno u Beogradu.
I, najzad, 1935. godine, roman Valjda je moralo bit… – široka hronika koja obuhvata pola stoleća bunjevačke stvarnosti.
Ove tri faze označavaju prirodan razvoj i uspon u tematici i problematici, ali i u literarnom dometu. Svuda se oseća veliko i plemenito srce, izražena senzibilnost, subjektivnost i ispovedni ton. Uz to, miran tok pripovedanja i svežina bunjevačke ikavštine ukazuju na izražen pripovedački dar.

Teme i likovi
Psihološku uverljivost Marica Vujković postiže autentičnim prikazom bunjevačke psihe, u kojoj je jedna od najizraženijih crta poznata bunjevačka pobožnost.
Glavna junakinja prvog romana, Tereza, upila je u sebe svu pobožnost svoje majke. Od malih nogu rešena da postane „Hristova zaručnica“, ona se razvija u povučeno i bojažljivo stvorenje koje se boji ljudi „kao gubavaca“. Ali telo ima svoje zakone, a Tereza je zdrava, kršna lepotica. Dugotrajno i uporno potiskivanje svih telesnih želja dovodi do poremećene unutrašnje ravnoteže. Njena borba duha i volje s telom preliva se u simpatiju prema mladom kapelanu Pavlu, duhovno joj bliskom.
U prikazu tog odnosa autorka pokazuje svoje prave mogućnosti – bez trivijalnog erotizma, psihološki uverljivo i čisto.
Priča Kasno buđenje slična je ovom romanu. Kao Tereza, i Ana iz ove priče u detinjstvu veruje da je predodređena za mučenicu. Udaje se, ali ne ume da voli; gazi ljubav svog muža Ive, vrednog Bunjevca koji je voli, i tek pošto sve izgubi, shvata šta je izgubila.
Njena unutrašnja drama napisana je zrelo i snažno, posebno za prve radove jedne autorke.
Poslednja priča u zbirci, Slobodna ljubav, obrađuje aktuelnu temu – slobodnu ljubav – koju autorka u potpunosti razvija u romanu Vera Novakova.

Roman „Vera Novakova“
U ovom romanu Marica Vujković postavlja tezu o odnosu slobodne ljubavi i braka. Tri daktilografkinje predstavljaju tri različita shvatanja odnosa muškarca i žene:
Smilja – jaka, individualistička i slobodoumna;
Olga – staromodna, tradicionalna devojka;
Vera – između dve krajnosti, kolebljiva i nesređena.
Vera Novakova, razapeta između vaspitanja i nagona, pokušava da pronađe smisao u životu. Ulazi u vezu zasnovanu na slobodnoj ljubavi, ali ubrzo shvata da je postala samo sredstvo zadovoljenja. Kada dođe do braka, suočava se sa sebičnim i egocentričnim mužem, koji od nje zahteva da bude „Bogorodica“.
Roman, premda bez konačnog zaključka, pokazuje da je sreća uvek stvar ličnosti, a ne samog okvira odnosa – bilo braka, bilo slobodne veze.

Roman „Valjda je moralo bit…“
Ako književnost, između ostalog, ima zadatak da od zaborava sačuva delove prošlosti, onda ovaj roman to u potpunosti čini. On prikazuje vreme kada Bunjevci u sopstvenom gradu nisu imali prava ni da se šetaju glavnom ulicom; kada je mađarska krv bila cenjenija od bunjevačke; kada je nepoznavanje mađarskog jezika smatrano znakom neobrazovanosti.
U životnim pričama starog gazde Martina Tumbasa, njegova sina Luke, Lukinih sinova Pere i Antuna, kao i njihove dece, prikazana je hronika četiri generacije bunjevačkih porodica.
Iznad svih likova – gazda Martina, vrednog Luke, mekog Pere, siledžije Antuna, bolesne i nežne Julke i goropadne mađarice Eržike – uzdiže se lik majke Cilike: skromne, pobožne i blage „nane“, oličenja dobrote i strpljivosti. Ona je moralni stub porodice i simbol bunjevačke žene.
Roman nema banalnu ljubavnu zapletku – njegova sadržina je sam život: pun, težak, ali istinski proživljen. Posebno su upečatljivi opisi patnji dve devojčice, Teze i Tonke, koji deluju kao lična ispovest autorke.
Uprkos mirnom toku i bez klasične napetosti, roman se čita s velikim interesovanjem. Lakoća pripovedanja i snaga da se lično uzdigne do opšteg svedoče o istinskom književnom talentu.
Uz Vitu Đaninu Mare Đorđević-Malagurske, roman Valjda je moralo bit… jedno je od najobuhvatnijih i najupečatljivijih dela bunjevačke književnosti.
Zajedno sa ranijim knjigama, ova dela osiguravaju Marici Vujković značajno mesto ne samo u bunjevačkoj, već i u književnosti čitavog slovenskog juga.

MG P73 (N)