Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 802
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

„Selo Straumen“ (izvornog letonskog naziva Straumēni) je najznačajnije delo letonskog književnika Edvartsa Virze (Edvarts Virza), objavljeno 1933. godine.U pitanju je poema u prozi koja je uvrštena u letonski kulturni kanon. Na našim prostorima knjiga je prvi put prevedena i štampana u Zagrebu 1943. godine pod punim naslovom „Selo Straumen: kronika lotiškog imanja“ (u prevodu Ivana Esiha).


Edvarts Virza (rođen kao let. Jēkabs Eduards Liekna (Jekabs Eduards Liekna); 27. decembar 1883, Župa Salgale – 1. mart 1940, Riga) bio je letonski pisac, pesnik i prevodilac. Godine 1935. i 1936. bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost.[1] Njegova dela su bila zabranjena u Letonskoj SSR do 1985. godine.

Biografija
Edvarts Virza je rođen kao Jekabs Eduards Liekna na imanju Raceni, župa Salgale, Kurlandska gubernija, 27. decembra 1883. Bio je najstariji od devetoro dece, a njegov otac Juris Liekna bio je relativno bogat farmer.

Edvarts je pohađao lokalnu parohijsku školu, a kasnije je studirao u gradskoj školi u Bauskoj koju je diplomirao 1901. Godine 1902. započeo je studije u tehničkoj školi pošte i telegrafa u Rigi. Međutim, ubrzo je napustio studije i 1904. godine otputovao u Moskvu gde je pohađao predavanja prava na Moskovskom univerzitetu. Tokom ruske revolucije 1905. vratio se u Letoniju i živeo u svojoj porodičnoj kući gde je učio francuski jezik i poeziju ruskih simbolista. Godine 1906. njegova prva pesma je štampana u novinama, a 1907. godine objavljena je njegova prva zbirka poezije Biķeris (Pehar).

Tokom Prvog svetskog rata, u leto 1915. nemačka vojska je okupirala Kurlandiju i napala Zemgale uz mali otpor, primoravajući hiljade Letonaca da napuste svoje domove i putuju kao izbeglice u Vidzeme ili dalje na istok u unutrašnju Rusiju. Virzina porodica je takođe napustila Zemgale, ali se Edvarts prijavio u 5. Zemgalski letonski streljački puk pod komandom Jukumsa Vacietisa 1916. Godine 1917. je zajedno sa većinom letonskih puškara otišao u Rusiju i nastanio se u Sankt Peterburgu. U Peterburgu su mu se obraćali članovi Letonskog Privremenog nacionalnog saveta i napisao je opširan analitički članak pod naslovom Izpostītā Latvija (Opustošena Letonija) o nemačko-ruskom ratu na Baltiku i besmislenom herojstvu letonskih vojnika tokom borbe u stranoj vojsci. Članak je bio namenjen zemljama Antante da ih informiše o situaciji na Baltiku. Virza je preveo i ovaj članak na francuski. Godine 1918. Virza je demobilisan iz ruske vojske i vraćen u Letoniju.

Tokom rata za nezavisnost Letonije Virza je radio za nekoliko novina i redovno su objavljivani njegovi članci i patriotske pesme. U januaru 1919, pod pritiskom boljševika, Virza je zajedno sa Privremenom vladom napustio Rigu i evakuisao se u Lijepaju. Posle pronemačkog puča u aprilu 1919. godine, Virza je iz Lijepaje putovao morem u Talin, a odatle u Valku gde su se organizovale letonske vojne jedinice, još uvek lojalne Privremenoj vladi. Dok je bio u Valki, zajedno sa Otom Nonacsom i Jekabsom Janševskim izdavao je list Tautas Balss (Glas nacije). Uprkos svom kratkom životu, ove novine sa svojim otvorenim proletonskim stavom o nezavisnosti postale su jedan od simbola slobodne Letonije. U jesen 1919, kada je počeo napad zapadnoruske dobrovoljačke armije, Virza je živeo u Rigi i radio u redakciji vojnog lista Latvijas Kareivis (Vojnik Letonije) zajedno sa svojim prijateljem pesnikom Viktorsom Eglitisom i piscem Aleksandrom Grinsom. Tokom ovog perioda upoznao je pesnikinju Elzu Sterste i par se venčao godinu dana kasnije, u jesen 1920.

Od 1921–1922. Virza je radio kao direktor letonske kancelarije za štampu u Parizu. 1922. rođena im je ćerka Amarilis. Godine 1923. Virza je postao član Letonskog saveza poljoprivrednika i od 1923. do svoje smrti 1940. vodio je književnu rubriku partijskih novina Brīvā Zeme. Nekoliko godina je radio i kao direktor Dailes Theatre. Edvarts Virza je umro 1. marta 1940. godine u Rigi samo dva meseca pre sovjetske okupacije Letonije i sahranjen je na Riškom šumskom groblju. U periodu sovjetske okupacije dela Edvartsa Virze su bila zabranjena i nije se pominjao u književnim knjigama.

Književnost
Edvarts Virza se smatra prvim letonskim simbolistom u poeziji. Njegova prva zbirka Biķeris iz 1907. nije samo svetli primer letonskog simbolizma već i prvi primer erotske poezije u letonskoj književnosti. Njegova kasnija dela su uglavnom neoklasična, ali imaju i mnoge aspekte romantizma. Tokom perioda Republike Letonije, glavne teme poezije Virzasa bile su patriotizam i lepota prirode. Godine 1933. završio je pesmu (zapravo prozno delo) Straumēni (Selo Straumen) koja je danas uključena u Letonski kulturni kanon. Ovo delo opisuje idealizovani seljački život u Zemgaleu tokom 1880-ih. Kombinuje Virzina sećanja iz detinjstva sa pričama o njegovim bakama i dekama. Nakon Ulmanisovog prevrata u maju 1934. Virza je postao jedan od omiljenih pesnika Karlisa Ulmanisa, aktivno je učestvovao u režimskoj propagandi i napisao mnoge pesme i članke koji promovišu život na selu, seljački rad i patriotizam. Godine 1935. objavio je i knjigu o Karlisu Ulmanisu.

Za svoju službu Letoniji i letonskoj kulturi, autor je dobio mnoga priznanja, uključujući i ona koju mu je dodelio Karlis Ulmanis, šef autoritarnog režima koji je kontrolisao Letoniju između 1934. i 1940. godine