Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 781
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Crkovnjaci (originalno ruski: Соборяне / Soboryane) je jedan od najznačajnijih romana ruskog pisca Nikolaja Semjonoviča Ljeskova, objavljen 1872. godine.Roman se često naziva `hronikom` jer prikazuje život u provincijskom ruskom gradiću Starogorodu, fokusirajući se na tri sveštenika


Nikolaj Semjonovič Ljeskov (rus. Никола́й Семёнович Леско́в; Gorohovo, 4. februar 1831 — Sankt-Peterburg, 5. mart 1895) bio je ruski književnik, novinar i književni kritičar. Radio je i pod pseudonimom Stebnicki (rus. Стебни́цкий).

Biografija
Mladost
Nikolaj Semjonovič Ljeskov rođen je 4. februara 1831. u Gorohovu, Orlovska gubernija, u porodicu Semjona Dmitrijeviča Leskova (1789–1848), uglednog kriminalnog istražitelja i lokalnog sudskog službenika, i Marije Petrovne Leskove (rođene Alferjeva; 1813–1886 ),[1] ćerke osiromašenog moskovskog plemića, koja je svog budućeg muža prvi put upoznala kao veoma mlada, dok je radio kao učitelj u njihovoj kući. Leskovljevi preci po očevoj strani bili su svi duhovnici u selu Leska u Orlovskoj guberniji, pa otuda i ime Ljeskov. Semjon Dmitrijevič je bio dobro obrazovan čovek; prijatelji su ga nazivali „domaćim intelektualcem“.[2][3] Jedna od Nikolajevih tetki po majčinoj strani bila je udata za bogatog orlovskog vlastelina po imenu Strahov koji je posedovao selo Gorohovo („prelepo, bogato i negovano imanje... gde su domaćini živeli u luksuzu“, prema Leskovu)[4] a druga tetka je bila žena Engleza, glavnog upravnika nekoliko lokalnih imanja i vlasnik velike trgovačke kompanije.[5] Ljeskov je prvih osam godina proveo u Gorohovu, gde mu je živela baka, a majka je bila samo povremeni gost. Rano obrazovanje stekao je u kući Strahova, koji je za sopstvenu decu zapošljavao učitelje iz Nemačke i Francuske.[6] Kako je učitelj nemačkog počeo da hvali Leskova za njegove darove, njegov život je postao težak, zbog ljubomore domaćina. Na zahtev njegove bake, njegov otac je Nikolaja vratio u Orel gde se nastanio u porodičnoj kući u Dvorjanskoj ulici broj 3.[1]

Godine 1839. Semjon Ljeskov je zbog svađe i spletki izgubio posao i navukao na sebe gnev samog guvernera. „Tako smo napustili našu kuću u Orlu, prodali ono što smo imali u gradu i kupili selo sa 50 seljaka u oblasti Kromi od generala A. I. Krivcova. Kupovina je obavljena uglavnom na kredit, jer se majka još nadala da će dobiti svojih pet hiljada od Strahova, koji nikada nisu stigli. „Malo selo koje je otac kupio na kraju je prodato za dugove“, sećao se kasnije Ljeskov.[4] Ljeskovima, sa svoja tri sina i dve ćerke, ostao je mali Panin hutor, jedna veoma siromašna kuća, vodenica, bašta, dve seljačke kuće i 40 desetina zemlje. Tu je Nikolaj doživeo prva iskustva sa usmenim narodnim stvaralaštvom i „zemaljskim“ ruskim dijalektizmima po kojima će se kasnije proslaviti oživljavajući ih u svom književnom stvaralaštvu.[7]

U avgustu 1841. Ljeskov je započeo svoje formalno obrazovanje u Orlovskom liceju.[7] Posle pet godina slabog napredovanja, sve što je postigao je bila dvogodišnja diploma. Kasnije, naučnik B. Bukhstab, upoređujući Ljeskovljeve školske neuspehe sa neuspesima Nikolaja Nekrasova koji je imao slične probleme, tvrdio je da, „... očigledno, u oba slučaja su razlozi bili – s jedne strane, nedostatak ruke vodiča, s druge – [obojica mladića] prezir ka rutini zamarajućeg stalnog učenja i glupost državnog obrazovanja, oboje imaju živahni temperament i želju da nauče više o stvarnom životu“.[5]

Tokom juna 1847. Ljeskov se pridružio orlovskom krivičnom sudu, gde je nekada radio Sergej Dmitrijevič. U maju 1848. imovina Ljeskovljeve porodice uništena je u požaru.[8] U julu iste godine Leskovljev otac umire od kolere.[7] U decembru 1849. Ljeskov je zatražio od svojih pretpostavljenih premeštaj u Kijev, gde se pridružio trezorskoj komori lokalne uprave kao pomoćnik-sližbenik nastanio se kod svog strica po majci, S. P. Alferjeva, profesora medicine.[3]

U Kijevu je pohađao predavanja na Univerzitetu, izučavao je poljski i ukrajinski jezik i ikonopisnu umetnost, učestvovao u religioznim i filozofskim krugovima studenata, upoznavao hodočasnike, sektaše i verske disidente. Rečeno je da je Dmitrij Žuravski, ekonomista i kritičar kmetstva u Rusiji, bio jedan od njegovih glavnih uticaja.[9] Godine 1853. Ljeskov se oženio Olgom Smirnovom; imali su jednog sina Dmitrija (koji je umro posle samo godinu dana) i ćerku Veru.[10]

Godine 1857. Ljeskov je napustio posao u kancelariji i pridružio se privatnoj trgovačkoj kompaniji Skot & Vilkins u vlasništvu Aleksandra Skota,[11] škotskog supruga njegove tetke Poli. Kasnije je o tome napisao u jednoj od svojih kratkih autobiografskih crtica: „Ubrzo posle Krimskog rata bio sam zaražen tada popularnim jeresom, šta sam sebi od tada zamerao. Napustio sam državnu činovničku karijeru koja je izgledala obećavajuće i pridružio se jednoj od novonastalih trgovačkih kompanija.“[1]

U maju 1857. Ljeskov se sa svojom porodicom preselio u selo Raiskoje u guberniji Penza, gde je bila smeštena firma, a kasnije tog meseca je krenuo na svoje prvo poslovno putovanje, koje je uključivalo transport kmetova grofa Perovskog iz Orla u južnoruske stepe. Poduhvat nije bio sasvim uspešan, kako je kasnije opisao u svojoj autobiografskoj pripoveci „Proizvod prirode“.[7][12] Radeći za ovu kompaniju, koja je, po Ljeskovljevim rečima, „želela da eksploatiše sve što region može da pruži“, stekao je dragoceno iskustvo koje ga je učinilo stručnjakom u brojnim granama industrije i poljoprivrede. Firma ga je zaposlila kao izaslanika-agenta; dok je putovao kroz udaljene krajeve Rusije, on je naučio lokalne dijalekte i zainteresovao se za običaje i načine različitih etničkih i regionalnih grupa naroda Rusije. Godinama kasnije, na pitanje šta je izvor beskrajnog toka priča koje su, činilo se, neprestano izlivale iz njega, LjLeskov je rekao, pokazujući na čelo: „Iz ovog debla. Ovde se čuvaju slike iz šest-sedam godina moje komercijalne karijere, iz vremena kada sam putovao širom Rusije na službena putovanja. To su bile najbolje godine mog života. Video sam mnogo i život mi je bio lak.“[5]

U Ruskom društvu u Parizu napisao je: „Mislim da poznajem ruskog čoveka do same suštine njegove prirode, ali sebi ne pripisujem zasluge za to. Samo što nikada nisam pokušao da istražim `puteve naroda` razgovarajući sa peterburškim taksistima. Samo sam odrastao među običnim ljudima.“[13] Do 1860. Ljeskov je živeo sa članovima svoje porodice (i porodice Aleksandra Skota) u Rajskom, gubernija Penza. U leto 1860, kada su Skot & Vilkins zatvoreni, vratio se u Kijev da tamo neko vreme radi kao novinar, da bi se krajem godine preselio u Sankt Peterburg.[5]

Novinarstvo
Ljeskov je počeo da piše kasnih 1850-ih, praveći detaljne izveštaje direktorima Skot & Vilkins, i prepričavajući svoje sastanke i ugovore u ličnim pismima. Skot je, diveći se očiglednom književnom daru svog poslovnog partnera, rešio da ih pokaže piscu Ilji Selivanovu koji je smatrao da su dela „dostojna objavljivanja“.[14] Svoj dugi esej „Skice o pitanjima industrije vina“, napisan 1860. o antialkoholnim nemirima 1859. i prvi put objavljen u lokalnim odeskim novinama, zatim u Otečestvenim zapisima (april 1861), Ljeskov je smatrao svojim pravim književnim prvencem.[7]

Maja 1860. vratio se sa porodicom u Kijev, a tokom leta počeo je da piše i za novine Sankt-Peterburgske vedomosti i za kijevsku Savremena Mediina (gde je objavio članak „O radničkoj klasi” i nekoliko eseja o medicinska pitanja) kao i za Ekonomski vodič. Njegova serija članaka iz oktobra 1860. o korupciji u sferi policijske medicine („Neke reči o policijskim lekarima u Rusiji“) dovela je do sukoba sa kolegama i njegovog otpuštanja iz aovremene medicine. Godine 1860. njegovi članci su počeli da se redovno pojavljuju u peterburškom listu Otečestvennie zapiski gde je našao prijatelja i mentora u publicisti S. S. Gromeko.[5]

U januaru 1861. Ljeskov se preselio u Sankt Peterburg gde je boravio kod profesora Ivana Vernadskog zajedno sa članom Zemlja i volja Andrejem Nečiporenkom [15] i upoznao je Tarasa Ševčenka . Nakratko se preselio u Moskvu i počeo da radi za list Ruska reč, sve vreme objavljujući za Otečestvenie zapise. U decembru je napustio Rusku Reč (iz ličnih a ne ideoloških razloga) i vratio se u Sankt Peterburg gde se u januaru 1862. pridružio osoblju Severne pčele (Severnaia pčela), liberalnog lista koje je uređivao Pavel Usov. Tamo je Ljeskov upoznao novinara Artura Benija, britanskog državljanina poljskog porekla, sa kojim je sklopio veliko prijateljstvo i kasnije došao da ga brani, pošto su levičarski radikali u Petersburgu počeli da šire glasine o tome da je „engleski špijun“ i da ima veze sa 3. Odeljenjem.[7] U okviru Severne pčele Ljeskov (sada piše kao M. Stebnicki, pseudonim koji je koristio 1862–1869) [5] je postao šef odeljenja za unutrašnje poslove,[6] pišući crtice i članke o svim mogućim aspektima svakodnevnog života, a takođe i kritičke komade, ciljajući na ono što se naziva nihilizmom i `vulgarnim materijalizmom`. U to vreme je imao izvesnu podršku, od nekoliko istaknutih novinara, među njima i Grigorija Elisejeva, koji je u aprilskom izdanju Savremenika 1862. pisao: „Te vodeće kolumne u Pčeli čine da čovek žali za potencijalom koji se tamo troši, još uvek neostvaren drugde.[7] U vreme velikog javnog uzbuđenja, kako je istakao D. S. Mirski, Ljeskov je bio „zaokupljen javnim interesom koliko i bilo ko drugi, ali je njegov izuzetno praktičan um i obučenost onemogućili da se bezrezervno pridruži bilo kojoj od veoma nepraktičnih i vodeće stranki tog perioda. Otuda njegova izolacija kada se u proleće 1862. dogodio incident koji je imao trajne posledice na njegovu karijeru“.[16]

Severnaa pčela je 30. maja 1862. objavila njegov članak o požarima koji su izbili 24. maja, koji su trajali šest dana i uništili veliki deo dva kvarta ruske prestonice,[1] što je prema popularnoj glasini pripisani grupi „revolucionarnih studenata i Poljaka“ koja je stajala iza proglasa „Mlada Rusija“. Ne potkrepljujući glasinu, autor je zahtevao da vlasti daju konačnu izjavu koja bi ili potvrdila ili opovrgla navode. Radikalna štampa je ovo protumačila kao namjeru huškanja običnih ljudi na studente i podsticanje policijske represije.[16] S druge strane, i vlasti su bile nezadovoljne, jer je članak implicirao da malo čine da spreče zločine.[17] Autorova sugestija da bi „vatrogasci poslati na mesta radije sve drugo radili nego da dokono stoje“ naljutila je samog Aleksandra II, koji je navodno rekao: „Ovo nije trebalo dozvoliti, ovo je laž“.[18][19]

Uplašena razvojom događaja, redakcija Severnae pčele je poslala svog kontroverznog autora na put u Pariz kao dopisnika, radeći na tome da misija bude duga.[6][20] Nakon posete Grodnu, Vilnjusu i Belostoku, u novembru 1862. Ljeskov je stigao u Prag gde je upoznao grupu čeških pisaca, posebno Martina Brodskog, čiju je arabesku Ne izazivaš bol preveo. U decembru Ljeskov je bio u Parizu, gde je preveo Dvanaest meseci i gde je preveo Njemcovo delo Dvanaest meseci (Slovenska bajka), oba prevoda je objavila Severnaa pčela 1863.[7] Po povratku u Rusiju 1863. godine, Ljeskov je objavio nekoliko eseja i pisama, dokumentujući svoje putovanje.