Tematika: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 778
Jezik: Nemački
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogato ilustrovano.

Tkanje


Tkanje predstavlja tehnološki proces izrade tkanina uzajamnim preplitanjem dva sistema žica. Jedan sistem žica ide uzduž tkanine i naziva se osnova, a drugi po širini tkanine i naziva se potka.

Raznovrsnim ukrštanjem ova dva sistema nastaju tkanine različitih osobina, izgleda i struktura.[1]

Istorijat tkanja
Postoje različite pretpostavke o tome kada je čovek počeo da se bavi tkanjem. Većina narodnih predanja širom sveta nastanak tkanja vezuje za čovekovo posmatranje prirode i uočavanje mogućnosti preplitanja grana drveta ili lišća bambusa. Osim toga, legende mnogih kultura pronalazak tehnike tkanja povezuju sa početkom sopstvene istorije. Asirci tu čast ukazuju kraljici Semiramidi, Egipćani boginji Izidi, koja se predstavlja sa čunkom u ruci ili na glavi, Stari Grci boginji Atini, a Rimljani Minervi.[2]


Tkanje u Starom Egiptu
Stvaranje tkanina je bilo moguće zahvaljujući dvema činjenicama: pronalasku odgovarajućih vlakana i upredanjem kratkih vlakana u niti pomoću vretena[3] Fragmente najranije izrađenih tkanina, areheolozi su procenili kao stre više od 10000 godina, tj. da datiraju iz vremena neolita a nađeni su u Jezerskoj oblasti u Švajcarskoj.[4]

Vekovima su osnovine žice bile prebirane prstima, podizanjem svake žice pojedinačno. Uvođenjem jedne vrste daščica koje su omogućavale da se odjednom podigne grupa osnovinih žica i tako formira zev, proces tkanja se umnogome usavršio, ali je još uvek konstantno zapošljavao jednu ruku tkača. Da bi tkač oslobodio obe ruke i da bi mogao da koristi čunak sa namotanom potkom, bilo je potrebno otkriće i primena točka i poluge[5] što je dovelo do konstrukcije savremenog razboja.

Razboji koje koristimo danas su u suštini slični onima od pre hiljadu godina, a mnoge današnje tkanine su izrađene u strukturama starim više hiljada godina. Prvi i najstariji razboji su bili vertikalni. Tkači su navezivali osnovine niti o gredu ili granu, a na donjim krajevima osnovinih niti su vezivali kamenje (težače) da bi postigli zategnutost osnove.


Tegovi za tkanje (Muzej keramike u Atini)

Rekonstrukcija prvobitnog razboja (Muzej praistorije u Milanu)
Ovakav tip razboja prisutan je kod većine starih naroda. Sreće se u Skandinaviji, Staroj Grčkoj, u Indiji, Severnoj Americi (Indijanci), kod Pueblo Indijanaca, Egiptu, Peru u itd.[6] Usavršeni vertikalni razboji se danas koriste za izradu tapiserija, ćilima, tepiha i prostirki.[7] Usavršavanje horizontalnog ručnog razboja je bilo postepeno. Prvo je dopunjen sa osnovinim i robnim valjkom (vratilom) i brdom (Kina, 1500 -1000. p. n. e.), a potom ramovima ničanica u koje je uvođena osnova da bi se formirao zev. Razboj sa ramovima predstavlja veliki korak u razvoju tkanja, jer je omogućio prvo složenije mustriranje tkanina po reljefu, figuraciji i boji. Najstariji razboj sa ramovima datira iz 400. godine p. n. e. (Kina).[8].


Eksponat u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu

Eksponat u Muzeju Semberije u Bijeljini
Priprema za tkanje
Priprema za tkanje obuhvata pripremu osnove, (snovanje i uvođenje u razboj) i pripremu potke.

Priprema osnove podrazumeva izbor prediva, tehnički proračun kojim se utvrđuje broj osnovinih žica potrebnih za dobijanje tkanine određene širine i dužine. Tačan broj osnovinih žica dobija se kada se širina tkanine izražena u cm pomnoži sa brojem žica osnove po 1 cm koji zavisi od gustine (finoće, numeracije) brda. Izračunavanje dužine osnove podrazumeva zbir željene dužine tkanine, procenat utkanja, i utrošak osnove na vezivanje za robno vratilo. Osim toga, određuje se i redosled boja osnovinih niti, nakon čega sledi postupak snovanja.[9]

Priprema potke obuhvata izbor prediva i premotavanje potke na čunak.[10].

Najčešće se za osnovu koristi končano predivo, zbog jačine i sposobnosti da izdrži veliko trenje i napregnutost žica, a za potku mogu da se koriste najrazličitiji materijali, u skladu sa željenim karakteristikama tkanine.[11] Za tkanje se upotrebljava predivo izrađeno od vlakana biljnog porekla (lan, konoplja, sisal, rafija, pamuk); životinjskog porekla (svila, vuna, razne životinjske dlake); veštački dobijena vlakna (organskog porekla - celuloza i neorganskog porekla - najlon, dralon, perlon, akril).[12]

Osnovni principi tkanja

Osnova i potka
Najvažnije za proces tkanja je da se osnovine žice drže pod napetošću, tenzijom, tako da leže u redu u jednoj ravni. Osnovni aspekti ručnog tkanja ostali su nepromenjeni do današnjih dana. Sve većim korišćenjem svilenog i pamučnog prediva postepeno ulaze u upotrebu dve grede preko kojih je namotana osnova koja je sada postavljena horizontalno. Na krajevima svake grede bio je vezan konopac u obliku omče. Jedna omča se vezivala oko drveta a druga oko struka tkača. Naginjanjem unazad naspram omče ili kaiša, tkač je zatezao osnovu i menjao napetost žica po svojoj želji.