Godina izdanja: 1900 - 1949.
ISBN: 826
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: Religija i duhovnost
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sveti Jeronim Stridonski (grč. Εὐσέβιος Σωφρόνιος Ἱερόνυμος, lat. Eusebius Sophronius Hieronymus; 347 — 420) poznat je kao prevodilac Biblije sa starogrčkog i hebrejskog na latinski jezik.[2] Taj prevod, popularno nazvan Vulgata, bio je zvanični biblijski tekst rimokatoličke crkve do 1979. godine kada je objavljena Neovulgata.

Jeronim je rođen u Stridonu, selu blizu Emone na granici Dalmacije i Panonije.[3][4][5] On je najpoznatiji po svom prevodu Biblije na latinski (prevod koji je postao poznat kao Vulgata) i svojim komentarima na celu Bibliju. Jeronim je pokušao da stvori prevod Starog zaveta zasnovan na hebrejskoj verziji, a ne na Septuaginti, kako su se prevodi Biblije na latinskom jeziku izvodili pre njega. Njegov spisak manuskripata je obiman, a pored biblijskih dela, pisao je polemičke i istorijske eseje, uvek iz perspektive teologa.[6]

Biografija
Rodio se u Stridonu (ili Stridonama), na granici između rimskih provincija Dalmacije i Panonije, stoga se Jeronim često naziva Dalmatincem.[2] Ne zna se tačno gde se nalazio Stridon — po jednoj teoriji pretpostavlja se da je bio smešten u Grahovom polju u današnjoj BiH, a po drugoj argumentovanijoj, tzv. liburnijskoj tezi, na području između Trsata (Hrvatska) i Ilirske Bistrice (Slovenija). Bio je sin ilirskih hrišćanskih roditelja, no kršten je kasnije, u Rimu, gde je studirao retoriku. Pohađao je školu uglednog gramatičara Donata, koji ga je upoznao sa latinskim klasicima. Bio je vrlo nadaren, ali teške naravi i nedisciplinovan. Posedovao je inteligenciju, dobro pamćenje i izvanredno osetljiv, strastven karakter. Provodio je sate i sate čitajući velike rimske pisce kao Cicerona, Vergilija, Horacija i Tacita, ili grčke - Homera i Platona, i skoro da nije ni posvećivao vreme čitanju duhovne literature.[2]


Sveti Jeronim vadi trn iz šape lava.
Potom je odlučio da ode u pustinju da iskaje svoje grehe živeći asketskim životom, naročito zbog svoje prevelike osetljivosti i loše naravi i ponosa. Međutim, iako se mnogo molio, postio, provodio noći bez sna, nije našao mir, shvativši da usamljenički život nije za njega.

Po povratku u grad, italijanski episkopi zajedno sa rimskim papom su ga imenovali sekretarom sv. Ambrozija, ali ovaj se razboleo te su Jeronimu dodelili drugu dužnost koju je obavljao veoma efikasno i mudro. Videvši njegov ogroman talenat i znanje, papa Damas I ga je imenovao svojim sekretarom. Jeronim je trebalo da piše pisma koja je papa slao, a potom mu je i poverio prevod Biblije. Prevodi Biblije koji su u to doba postojali imali su mnogo jezičkih grešaka i nepreciznosti ili ne baš tačnih prevoda. Jeronim, koji je bio izuzetan poznavalac latinskog jezika, preradio je postojeće prevode Novog zaveta (ti najraniji prevodi nazivaju se Vetus Latina ili Itala). Njegov prevod se zove Vulgata („prevod za narod“ - na latinskom) i bio je zvaničan crkveni tekst Biblije katoličke crkve tokom 15 vekova.


Medaljon na grbu Dušanovog carstva sa reljefom Svetog Jeronima
Kad je umro papa Damas, Jeronim je otputovao opet na Istok. Došao je u Vitlejem, gde je osnovao jedan muški manastir, koji je sam vodio. Dao se na prevođenje svetih knjiga s hebrejskih izvornika, a onda na pisanje komentara pojedinim knjigama. Ti su komentari veoma vredni zbog mnoštva istorijskih i arheoloških podataka. Njegovi istorijski spisi, naročito „O slavnim ljudima“ (lat. De viris illustribus), puni su vrlo dragocenih podataka. Srpski prevod: Prepodobni Jeronim Stridonski, „O znamenitim ljudima“, Šibenik, 2012. Prevod: Slobodan Prodić.

Poslednje su Jeronimove godine bile u seni mnogih patnji. Zdravlje mu se pogoršalo, a počeo ga sve više ostavljati i vid. Iscrpljen, slep i usamljen, Jeronim je nakon tolikih borbi što ih je vodio ceo život, umro 30. septembra 420. godine u Vitlejemu.

Sveti Jeronim se smatra zaštitnikom prevodilačke profesije. Tokom srednjeg veka, takođe se smatrao i svecem - zaštitnikom Ilira, tj. Južnih Slovena. Iz ovog razloga našao se i na medaljonu apokrifnog grba cara Dušana.

Pravoslavna Crkva njegov spomen slavi 15. juna po julijanskom kalendaru.