ISBN: Ostalo
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Ruski
Autor: Strani

tvrdi povez , str. 235 , 30 x 23 cm , bogato ilustrovana

Vladimir Vladimirovič Majakovski (Bagdati pored Kutaisija, 19. jul 1893 – Moskva, 14. april 1930) bio je ruski književnik i slikar.

Tokom svog ranog prerevolucionarnog perioda koji je doveo do 1917. godine, Majakovski je postao poznat kao istaknuta ličnost ruskog futurističkog pokreta. On je jedan od potpisnika futurističkog manifesta „Šamar javnom ukusu“ (1913) i napisao je pesme poput „Oblak u pantalonama“ (1915) i „Flauta-kičma“ (1916). Majakovski je tokom svoje karijere proizveo veliki i raznolik opus sadržaja: on je pisao pesme, pisao i režirao drame, pojavljivao se u filmovima, uređivao umetnički časopis LEF i proizvodio agitprop plakate u znak podrške Komunističkoj partiji tokom Građanskog rata u Rusiji 1917–1922. Iako je rad Majakovskog redovno pokazivao ideološku i patriotsku podršku ideologiji boljševika i veliko divljenje prema Vladimiru Lenjinu, njegov odnos sa sovjetskom državom uvek je bio složen i često buran. Majakovski se često našao u sukobu sa sve većim uključivanjem sovjetske države u kulturnu cenzuru i razvojem državne doktrine socijalističkog realizma. Dela koja su kritikovala ili satirala aspekte sovjetskog sistema, poput pesme „Razgovor sa poreznikom o poeziji” (1926), i drama „Stenica” (1929) i Kupatilo (1929), naišla su na nipodaštavanje sovjetske države i književnog establišmenta.

Majakovski je 1930. godine preminuo izvršivši samoubistvo. Iako su Majakovskog ranije oštro kritikovali sovjetski vladini organi, poput Ruskog udruženja proleterskih pisaca (RAPP), generalni sekretar CK KPSS Josif Staljin opisao je Majakovskog nakon njegove smrti kao „najboljeg i najtalentovanijeg pesnika naše sovjetske epohe”.

Pošao je u slikarsku školu, bio zatvoren zbog socijalističke agitacije, oduševljeno prihvatio Oktobarsku revoluciju i stavio u njenu službu svoj pesnički i slikarski talenat. Pesnički rad počeo je kao futurista, stojeći ujedno na čelu toga pokreta. Nastojao je da stvori novu poeziju koja bi odgovarala urbanom, a zatim i revolucionarnom razdoblju istorije Rusije i čovečanstva. Uveo je u poeziju vulgarizme, žargonske reči, namerno grube antiestetizme, stvarao vlastite kovanice, služio se vrlo često igrom reči, dotada nepoznatim metaforama, a posebno je voleo hiperbole.

Razbio je tradicionalnu ritmičku strukturu stiha i stvorio novi, u grafičkom slogu `stepenasti` stih, koji posebno pogoduje stavu retoričkog pesnika koji se direktno obraća velikom auditorijumu. Smisao takve poezije odveo ga direktno na revolucionarnu tribinu, miting. Eksperimentalnu liriku slede velike lirske poeme monološkog tipa `Oblak u pantalonama“, „Rat i svet“, „Čovek“. Stavljajući poeziju svesno u službu revolucije, pisao je agitacijske pesme (`Levi marš`), scensko delo na temu revolucije s biblijskim motivima `Misterija Bufo`.

Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije, a delovao je i na pesnike izvan SSSR (Aragon, Beher, Vapcarov i dr.)

Majakovski je bio jedan od osnivača ruskog futurizma. Godine 1912. pojavio se `Šamar javnom ukusu`, manifest ruskog futurizma, koji su potpisali: David Burljuk, Aleksandar Kručonih, Vladimir Majakovski i Viktor Hlebnjikov. Uveo je nove žanrove poeme: lirske reportaže, lirsko-epske poeme, lirsko-fantastične poeme.

Živeo je snažnim, dinamičnim i punim životom čoveka i pesnika, a umro je tiho i povučeno: pretpostavlja se da se ubio aprila 1930. godine. Taj njegov čin ostao je tajna. Pesnik je javno izjavio `Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio.` On je osudio samoubistvo pesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao: `Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza.`