ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

MK8
66113) USPOMENE IZ OKUPACIJE , Jovan Sjenicki , Beograd 1930 ,
Tu skoro navršilo se četrnaest godina, kako su tri neprijateljske vojske okupirale Srbiju. Za tih četrnaest godina, mnogo se pričalo, a tek ponešto pisalo, o onome što se događalo za vreme okupacije. Razume se, da ni pričanja ni pisanje nisu uvek imala za osnovicu samo pouzdana fakta i pravu istinu, stoga što su i oni koji su pisali, kao i oni koji su pričali, činili to: ili po čuvenju, ili po posrednom saznanju, ili sa reklamerskom tendencijom da bi se neko napravio mučenikom.

Da neprijatelj u ratu, ulazeći u neprijateljsku zemlju, ne nosi ovoj ni sreću ni blagostanje, u to tek ne treba sumnjati. Nije on za to u Srbiju ni došao. Nu, da je sudbina stanovništva u okupiranoj Srbiji, i odveć mnogo zavisila od toga, hoće li se naći ko da se stavi u kontakt sa neprijateljem i time pomogne stanovništvo okupirane zemlje, to je više no tačno.

Apsolutna je neistina, da je u okupiranoj Srbiji bilo i takovih koji «nisu hteli» sa neprijateljem da dođu u vezu, jer su ga «prezirali». Takovih je u okupiranoj Srbiji bilo vrlo malo, jer prilike i sam život nametali su potrebu za taj kontakt.

To ja, evo, javno i pod svojim potpisom tvrdim.

Razlike je bilo, ali samo u tome: što su se jedni a tih je bilo, na žalost, vrlo malo, stavili u vezu sa neprijateljem ne samo sebe i svoga dobra radi, već i da posluže narodu i olakšaju mu sudbinu koja ga je snašla; i drugih, kojih je bilo vrlo i vrlo mnogo, stvorili su tu vezu sa neprijateljem da bi to iskoristili samo i isključivo za sebe.

O ovima poslednjima moglo bi se vrlo mnogo pisati. To su oni u čijim kućama i stanovima behu «ajnkvartirovani» neprijateljski oficiri, a čije su poznanstvo vrlo revnosno umeli iskoristiti za sebe, tako da su oni i njihove porodice uvek imale belog brašna, mleka, šećera i putera, a muški im članovi bili obezbeđeni od interniranja. A kad bi u kuću taқvog jednog, inače poznatog i uplivnog čoveka, upala kakva sirota žena sa Slavije i kao crv zapitala, moleći i preklinjući dotičnog našeg «patriotu», da poradi kod oficira, koji je kod njega u stanu, da joj spase muža koga hoće da interniraju, a ona ima sedmoro dece u kući, taj bi «rodoljub», čiji se patritozam nije mogao izdržati posle oslobođenja, kazao toj jadnoj ženi i majci: da on apsolutno nema veza sa tim «mrskim» oficirom i da joj ne može pomoći. Razume se, da je on svoga kirajdžiju čuvao za sebe. Posle tri meseca, od dana okupacije, njegova su deca, ne samo puštana da odu u Švajcarsku, već ih je do granice austrijske pratio jedan «mrski» austrijski oficir i to u vremenu, kad nijedan Srbin nije smeo iz Beograda otići ni u Topčider.

Jedno petnaest državnika, razume se po tome što su bili ili ministri ili državni savetnici i tome podobno, spokojno su sedeli u Vrnjcima, predstavljajući jedan drugome «našeg dobrog komandanta Franju». Taj «dobri komandant Franjo», ne beše niko drugi, nego jedan austrijski narednik, na čije se simpatije i dobrotu moralo računati, jep je takvo vreme bilo. Jedan samo osmejak «dobrog komandanta Franje» mogao je da spase glavu, ali i to samo onome, koga se to lično tiče, ali nikome ni na pamet nije padalo da dobrotu toga komandanta Franje iskoristi i za koga drugoga koji bi nevolje dopao. Dovoljno je, da su gospoda državnici, dobrotom narednika Franje, imali u Vrnjcima i belog brašna i šećera i svega što je njima trebalo.

Kao epilog «Topličkom ustanku», došlo je streljanje i vešanje. Hiljade potpuno nevinih žrtava platilo je taj «Ustanak». Među ostalima, austrijanci obesiše u Kruševcu, Sibina Jeličića, Bralovića i još šest drugih predsednika opština iz toga kraja. Jedan jedini čovek našao se da interveniše i da bar pokuša spasti glavu tih nevinih ljudi. To beše Čeda Čović, advokat iz Kruševca. Što nije uspeo, ostavljam njemu da on kaže, kao i Cvetku, sinu Sibina Jeličića, i to da kažu ono što su meni kazivali, jer ja to ne mogu da štampam. Tu žalosnu istinu mogao bi samo šapnuti na uvo nekom čitaocu ove knjige,

Ali ono što ja hoću da kažem to je: da nijedan od gospode državnika, nijedan bivši ministar ne nađe za potrebno da ode iz Vrnjaca za Kruševac, pa da bar pokuša spasti tih osam života. Niko od tih «podanika» «dobrog komandanta Franje» ne htede ni da pomisli da bi intervencija njihova, kod guvernera u Beogradu, mogla imati uticaja te spasti glave tih mučenika. Ali su zato imena tih držanika briljirala na proklamaciji, kojom pozivaju Beograđane da izađu u susret našoj hrabroj vojsci i Nasledniku Prestola. Svih jedanaest bivših ministara, bivših «podanika dobrog komandanta Franje», ušli su u «odbor za doček». Ovo je notorni fakat, ovo nije ni prevod ni priča.

Da li je to sudbina moja, ili je to urođeno saosećanje, tek ja ne mogah ostati ravnodušan posmatrač nevolje i jada našeg naroda koji, po sili okolnosti, beše dopao ropstva, a pri tom ostavljen i od onih, koji, niti su imali potrebe, niti su smeli, da ga ostave, i da tako olako od njega dignu ruke.

I u Paraćinu pod Nemcima i Bugarima, i u Beogradu pod Austrijancima, ja se stavih sav u službu narodu ostalom u okupaciji i, koliko mogah, ja mu odista olakšah zlu sudbinu. To sam činio sa najvećim zadovoljstvom čak i onda, kad sam i samog sebe dovodio, ne jedanput, u opasnost da stradam.

Svaka uspomena na napore i moj rad u tim teškim vremenima, i danas mi čini ne malo zadovoljstvo.

Što me za takav rad, u mesto zahvalnosti, oglasiše veleizdajnikom, nije u meni ubilo nijedno osećanje zadovoljstva , te se, sa mirom u duši i ponosno uzdignutim čelom , uvek rado sečam toga svoga rada i tih vremena. Autor
mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, 78 strana, ilustrovano ,