Tematika: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Dr Milos Moskovljevic - Novi udzbenik ruskoga jezika
Prakticne vezbe s gramatickim objasnjenjima

Zadruzno izdavacko preduzece, Beograd, 1945.
Meki povez, 142 strane.
POSVETA I POTPIS MILOSA MOSKOVLJEVICA, I TO BLAGOJU NESKOVICU!
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Милош Московљевић (Варна, новембар 1884 — Београд, 1968) српски је лингвиста, филолог, политичар, министар. Основну школу и Гимназију завршио је у Шапцу, а Словенску филологију на Београдском универзитету 1908. Студирао је Руски језик у Москви и Петровграду, а докторирао 1928. Запослен је као суплент затим и професор у гимназијама у Нишу и Београду. Милош Московљевић је био опуномоћени министар у Ослу и Каиру, народни посланик, министар. Бавио се научним и књижевним радом. Говорио је руски, немачки, француски и енглески језик.

У јулу 1940. био је жртва разбојничког напада у својој кући, када је повређен.[1]
Дела
Др. Московљевић је објавио 123 стручна и научна рада. Писац је „Речника савременог српскохрватског књижевног језика с језичким саветником” из 1966. године, који садржи око 50.000 одредница.[2] Мало после издавања Речник је забрањен одлуком Окружног суда у Београду, формално због дефиниција неких речи (нпр. мај, Илиндан, обзнана, четник, партизан) које имају негативан однос „према социјализму, нашој револуцији и социјалистичкој изградњи”.[3] Критикован је и додатак речнику, „Језички саветник”, углавном због ауторовог односа према кроатизмима.[4] Један примерак Речника сачувала је ћерка аутора, Олга Московљевић. На основу њега и око тридесет сачуваних примерака, Речник је први пут поново штампан 1990. године.

Благоје Нешковић (Крагујевац, 11. фебруар 1907 — Београд, 11. новембар 1984) био је лекар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички и научни радник ФНР Југославије и НР Србије.

Школовање је започео у Крагујевцу, а наставио у Београду, где је потом студирао на Медицинском факултету, који је завршио 1933. године. Током студија припадао је револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) постао је 1926, а члан Комунистичке партије (КПЈ) 1935. године.

Године 1937, заједно са првом супругом Надом Димитријевић, отишао је у Шпанију, где је учествовао у грађанском рату. Најпре је радио у војној болници у Албасети, а потом је распоређен за лекара у батаљону „Ђуро Ђаковић“ 129. интернационалне бригаде. Након слома Шпанске републике, заједно са другим добровољцима налазио се у логору Сен Сипријен у Француској.

Након повратка у Југославију, био је ухапшен и спроведен у концентрациони логор у Билећи, где је боравио до његовог распуштања, крајем 1940. када се вратио у Београд. Тада је укључен у Покрајински комитет КПЈ за Србију. После окупације Југославије, јула 1941. од руководства КПЈ послат је у Загреб где је водио истрагу о сукобу између ЦК КП Хрватске и делегата Коминтерне Јосипа Копинича. Након Титовог и Ранковићевог одласка на слободну територију, септембра 1941. постављен је за секретара ПК КПЈ за Србију.

Све до септембра 1943, под илегалним именом Михајло, боравио је у окупираном Београду, одакле је руководио Покрајинским комитетом и Народноослободилачком борбом у Србији. Одржавао је везе са партијским организацијама и покрајинским комитетима у Војводини и Косову и Метохији. Такође, држао је на вези људе из Специјалне полиције, преко којих је добијао поверљиве информације. Након преласка у јужну Србију, у околину Лесковца, формирао је Прву јужноморавску бригаду са којом је крајем године прешао у Шумадију, а потом у Босну, где се повезао са јединицама НОВ и ПОЈ.

Преко Берана авионом се пребацио на Вис, где је било седиште Врховног штаба НОВ и ПОЈ и Политбироа ЦК КПЈ. Са Виса се авионом пребацио у околину Ваљева, где се прикључио Штабу Прве армијске групације НОВЈ, под командом Пека Дапчевића, са којим је ушао у ослобођени Београд, октобра 1944. године. У току рата је биран за већника АВНОЈ-а, а новембра 1944. изабран је за члана Председништва АСНОС-а.

Након ослобођења био је један је од организатора Јединственог народноослободилачког фронта Србије и секретар његовог Извршног одбора. На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. изабран је за секретара Централног комитета, а ову функцију обављао до јануара 1949. године. На Петом конгресу КПЈ, јула 1948, изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ. У периоду од априла 1945. до септембра 1948. налазио се на функцији председника Владе Народне Републике Србије.

Августа 1948. постављен је на функцију потпредседника Владе ФНР Југославије и председника Савезне контролне комисије, која је укинута јануара 1951. године. Због политичког сукоба са Јосипом Брозом Титом, новембра 1952. је разрешен дужности, а потом искључен из Савеза комуниста Југославије (СКЈ). Након повлачења из политичког живота вратио се медицини и посветио се научном раду. Био је научни саветник и од 1956. управник Лабораторије за експерименталну онкологију Медицинског факултета у Београду. Године 1983. објавио је књигу Молекуларна биологија тумора, за коју је награђен Октобарском наградом града Београда. Био је у браку са научницом Браниславом Браном Перовић.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и Ордена народног ослобођења.