ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Evripid - Medeja
Tragedija

Preveo Milan Budisavljevic

M. Mladjan, Zemun, 1920.
Meki povez, 54 strane, knjizni blok odvojen od korica.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Milan Budisavljević (Vrelo, 12. mart 1874 — Sremski Karlovci, 21. februar 1928) bio je srpski književnik, profesor i prevodilac. Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević.
Biografija

Srednji je sin popa Jove, braća su mu bila Petar i Budislav Budisavljević (najstariji brat), a sestra Darinka je bila udata za sveštenika Mirka Petrovića. Pradjed mu je bio Mijat Budisavljević. Osnovnu školu završio je u Vrhovinama, a gimnaziju u Gospiću i Sremskim Karlovcima (1886-1894). Kao gimnazistu izabrala ga je Matica srpska za stipendistu iz Zadužbine Nestora Dimitrijevića. Ovu stipendiju primao je do kraja (dok nije diplomirao) univerzitetskog školovanja - studija klasičnog jezikoslova na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Kao student ispomagao se radeći kao pomoćni učitelj u zagrebačkoj donjogradskoj gimnaziji. Stekavši diplomu službovao je kao gimnazijski učitelj u Gornjem Karlovcu (1899-1900) i Gospiću (1900-1903). Tu se 1902. oženio licejkom Nedeljkom Kalinić, sa kojom je imao tri sina i ćerku. Od 1903. odlazi za profesora Karlovačke gimnazije u kojoj je kao profesor klasičnog jezikoslovlja i srpskog jezika ostao sve do smrti.

Osim profesure bavio se i književnim i prevodilačkim radom. Pisao je pripovetke, književnoistorijske članke i prikaze dela pojedinih pisaca (Anton Aškerc, Jovan Jovanović Zmaj, Ksaver Šandor Đalski, France Prešeren, Milan Begović, Marko Car, Vojislav Ilić, Ivo Vojnović, Laza Kostić i dr.) Književnim prilozima sarađivao je u Vijencu, Životu, Brankovom kolu, Hrvatskoj njivi, Bosanskoj vili, sarajevskoj Nadi, Letopisu Matice srpske, Carigradskom glasniku... U periodu od 1905.—1912. bio je urednik Brankovog kola sa Perom Markovićem, a od 1906.-1912. sam. Od 1905. član je Književnog odeljenja Matice srpske, a zatim je stalno biran za člana Matičnog Književnog odbora. Kao član Srpske samostalne stranke dva puta je biran u Srpski narodno-crkveni sabor. Pripovetke piše većinom o teškom životu žitelja Gornje krajine, ali i radove o jezikoslovnim pitanjima, komparativne rasprave (Ilijada u pogledu kosovskih pesama). Prvu pripovetku Muhamedanče objavio je 1892. u Bosanskoj vili, a sve do 1905. objavljuje radove i u drugim časopisima.

Napisao je dve knjige pripovedaka Bijedni ljudi (Zagreb 1899.) i Tmurni dnevi (Mostar 1906.) u kojima iznosi život krajiške sredine. U Glasniku Narodnog veća (Sremski Karlovci 1918) objavio je delove nedovršene tragedije Momir i Grozdana.

Preveo je u stihu Euripidovu tragediju Medeja (Zemun 1920).

U Sremskim Karlovcima bio je i upravitelj Bogoslovskog konvikta (1909-1928).[1]

Medeja (grčki: Μήδεια / Mēdeia) je starogrčka tragedija koju je napisao Euripid, temeljena na mitu o Jasonu i Medeji i prvi put postavljena 431. pne..

Medeja spada među najjače Euripidove drame. Medeja je mitološka figura iz ciklusa mitova o Argonautima: ona je kćerka kralja Ajeta, unuka Helija (Sunca), čarobnica, sposobna za najstrašnije zločine. Medeja je sve žrtvovala radi svoga muža Jasona: izdavši svoje roditelje, spasla mu je ona život i pomogla da dođe do zlatnog runa; radi njega ubila je rođenog brata, a zatim i Jasonovog dedu, kralja Pelija. Posle tog ubistva Jason, Medeja i njihovo dvoje dece žive kao izgnanici u Korintu. Jason, da bi popravio svoj položaj, sprema se da napusti svoju porodicu i oženi se kćerkom korintskog kralja Kreonta. Prolog, u kome se pojavljuje stara dadilja i pedagog Medejine dece, upoznaje gledaoce sa početnom situacijom i uvodi ga u duševno stanje glavne junakinje još pre njene pojave na sceni. Bes i očajanje Medejino ulivaju bojazan, koja nagoveštava strašan rasplet. Iza scene čuju se vapaji, proklinjanja, pretnje: `Umrite, prokleta deco nesrećne majke, zajedno s vašim ocem, i neka propadne naš ceo dom!` Medeja se ne bori za svog muža sa suparnicom; ona je slobodno pošla za Jasonom, povinovavši se svom osećanju, i kada ju je to osećanje prevarilo, njena se ljubav pretvara u strašnu mržnju.

Kao nosilac novog odnosa prema braku, Medeja kritikuje položaj žene u porodici, nejednaki moral, koji zahteva vernost žene, ali taj zahtev ne proširuje na muža. Posle Medejinih pretnji o osveti, iznetih u prologu, Kreont njoj i njenoj deci zabranjuje dalji boravak u Korintu. Poniznim molbama postiže Medeja odlaganje odlaska za jedan dan, i za to vreme ona treba da ostvari svoj osvetnički plan. Ona s prezirom odbacuje novčano obezbeđenje koje joj nudi Jason. Posle susreta s atinskim kraljem Egejem, koji njoj i njenoj deci nudi utočište u Atini, ona konačno odlučuje: ona će Jasonu uništiti njegov `dom`, ubiće i novu Jasonovu ženu i vlastitu decu. Deca odlaze Kreontovoj kćerki da mole da ostanu u Korintu i predaju joj Medejin dar – raskošnu maramu, natopljenu otrovom. Istovremeno u Medeji se odigrava složena unutrašnja borba između želje za osvetom i ljubavi prema deci. U trenutku kada materinska osećanja počinju da pobeđuju, nova Jasonova žena i njen otac umiru od poslatog otrova. Medeja odlučuje da plan izvede do kraja, što i čini. Na kraju Mediji njen deda, bog Helije, šalje kola, u koja su upregnuti krilati drakoni, na kojima ona uzleće sa leševima dece, dok Jason uzalud moli za odobrenje da makar jednom dotakne leševe.

Ovom dramom Euripid u antičku tragediju uvodi prikazivanje borbe osećanja i unutrašnjeg nesklada. Karakterističan je i pesnikov slobodni stav prema ovom mitu, čije je tradicionalno predanje glasilo sasvim drugačije.