ISBN: Ostalo
Tematika: biologija, botanika, flora
Autor: Domaći
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Autor - osoba Pančić, Josif, 1814-1888 = Pančić, Josif, 1814-1888
Naslov Flora Kneževine Srbije i Dodatak flori Kneževine Srbije / Josif Pančić ; urednik Jovan Belić
Ostali naslovi Flora Kneževine Srbije
Dodatak flori Kneževine Srbije
Flora Kneževine Srbije ili vaskularne biljke, koje u Srbiji divlje rastu
Posebna izdanja SANU
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1976
Izdanje Ponovljeno izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : SANU, 1976 (Beograd : Kosmos)
Fizički opis 1069 str. s razl. pag. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Belić, Jovan, 1909-1997 (urednik)
Belić, Jovan, 1909-1997 (urednik)
Janković, Milorad M., 1924-2002 (autor dodatnog teksta)
Janković, Milorad M., 1924-2002 (autor dodatnog teksta)
Diklić, Nikola, 1925-2008 (autor dodatnog teksta)
Diklić, Nikola, 1925-2008 (autor dodatnog teksta)
Zbirka Posebna izdanja / Srpska akademija nauka i umetnosti ; ǂknj. ǂ492. Odeljenje prirodno-matematičkih nauka ; ǂknj. ǂ47
(Broš.)
Napomene Na nasl. str.: Primljeno na X skupu Odeljenja prirodno-matematičkih nauka od 26. decembra 1975.
Tiraž 2.000
Str. [1-3]: Predgovor `Flori Kneževine Srbije` / Milorad Janković
Str. 1-13: Pogovor uz `Floru Kneževine Srbije` / Milorad Janković, Nikola Diklić
Ekološki tipovi biljaka (Kneževine) Srbije prema Josifu Pančiću: str. 14
Napomene uz tekst
Registri
Fototipsko izd.: 1. U Beogradu, 1874. ; 2. U Beogradu, 1884.

PREDGOVOR „FLORI KNEŽEVINE SRBIJE“
„Flora Kneževine Srbije“ (i njen „Dodatak”), koju, evo sada, posle oko 100 godina Srpska akademija nauka i umetnosti sa puno dobrih razloga ponovo izdaje, predstavlja, nesumnjivo, klasično delo srpske nauke i jedno od najznačajnijih monografskih dela srpskih u oblasti prirodnih nauka, posebno biologije i botanike. Ne samo to, „Flora Kneževine Srbije”, sa svim svojim veoma visokim naučnim kvalitetima, pojavila se u ono doba početka stvaranja srpske nauke, posle dugog i predugog robovanja i gotovo potpune neaktivnosti u sopstvenoj nauci i kulturi. Pa ipak, mada se pojavila gotovo na samom početku vraćanja naše moderne naučne misli, „Flora Kneževine Srbije” bila je odmah delo za primer, na visokom nivou obrade naučnih problema i prirodnih fenomena, strogo kritična prema sebi i sa strogim kriterijumima u oceni sopstvenih rezultata. Zato je ona i mogla biti primer za ugled kako se radi u nauci, posebno u naučnim istraživanjima naše zemlje, odličan primer za to ne samo tada, u samom početku, već i docnije, pa evo sve do dana današnjeg. Ta naučna strogost „Flore Kneževine Srbije” bila je možda, pored niza ostalih faktora, odlučujuća da se naučni rad u Srbiji odmah postavi na solidnu osnovu, da se ispuni ozbiljnošću i da se ocenjuje visokim naučnim i stručnim merilima. Čini mi se da nije preterano reći da je za razvoj prirodnih nauka u Srbiji bila prava sreća da njeno prvo veliko, monografsko naučno delo, bude sa tako visokim naučnim kvalitetima, da, drugim rečima, osnivač naših prirodnih nauka, pre svega biologije i botanike, bude tako veliki naučnik i čovek, kakav je bio Josif Pančić.
Posebno je značajno da je „Florom Kneževine Srbije” prvi put kulturnom i naučnom svetu Evrope prikazan izuzetno interesantan biljni svet naše zemlje, kao jedna jedinstvena celina, pri čemu je istovremeno otkriveno i mnogo za nauku novih biljnih vrsta, odnosno taksona nižih od vrste. Ovo otkriće naše flore dalo je snažan podstrek daljim istaživanjima biljnog sveta Srbije, sve do danas, i pored izvesnih prekida u intenzivnom i organizovanom florističkom radu kod nas, koji su istovremeno značili i više ili manje duboke krize u razvoju srpske botanike.
Od velikog je interesa istaći da je Pančićeva „Flora Kneževine Srbije” odigrala veliku ulogu i u stvaranju naučnog jezika i naučne terminologije u prirodnim naukama, pre svega u botanici. Pri tome, Pančić, izvrstan poznavalac narodnog jezika, sa istančanim osećanjem za pojmovnu sadržinu svake reči, svakog termina, smelo se poduhvatio ni malo lakog zadatka da botanički naučni jezik izgradi na onom što narodni govor već pruža. Stroge naučne formulacije, precizne dijagnoze biljnih vrsta, koje je dao u „Flori Kneževine Srbije”, Pančić je izgradio na osnovu narodnog jezičkog blaga. U tome je imao puno uspeha, što potvrđuje i činjenica da njegova „Flora Kneževine Srbije” nije bila ilustrovana crtežima, tako da je taj veliki nedostatak u prikazivanju karaktera pojedinih biljnih vrsta morao biti nadoknađen preciznim i jasnim jezikom kojim su se te karakteristike opisivale.
Međutim, Pančićeva „Flora Kneževine Srbije” nema samo veliku istorijsku vrednost. Ovo veliko delo ima i danas određen, ne mali, aktuelni naučni značaj. Pre svega, naučni sistematijski opisi biljnih vrsta (Kneževine) Srbije, koje je dao Pančić, u velikoj meri vrede i danas, na je o tome veoma vođeno računa i od strane autora nove, osmotomske „Flore SR Srbije” (izdanje Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd, 1970. do 1976). U stvari, ova nova „Flora Srbije” počiva u znatnoj meri na „staroj” Pančićevoj „Flori”. Osim toga, mnogobrojne naučne informacije koje je Pančić dao u „Flori Kneževine Srbije“, za pojedine biljne vrste i našu floru u celini, koje se odnose na taksonomske, ekološke i fitogeografske osobine, aktuelne su i danas i zahtevaju dalju naučnu analizu od strane botaničara.
Što se tiče naučnog jezika u Pančićevoj „Flori”, on je još aktuelan, pa je korišćen ili je bio inspiracija i u radu na novoj „Flori SR Srbije”. Istovremeno, taj Pančićev „botanički jezik”, najbolje iskazan u njegovoj „Flori Kneževine Srbije”, treba da i dalje bude izvor naučnih termina (tamo gde je to moguće i potrebno), treba da bude izvučen iz zaborava i da, pored ostalog, posluži kao ugled i inspiracija za dalje bogaćenje našeg naučnog jezika i terminologije na osnovi narodnog jezika, ne samo u botanici već i u drugim prirodnim naukama. Ovo Akademijino izdanje „Flore Kneževine Srbije” to omogućuje, čineći ovo Pančićevo delo (koje je bilo do sada bibliofilska retkost), pristupačnim svakom.
Jednom rečju, izdajući, posle 100 godina, ponovo Pančićevu „Floru Kneževine Srbije”, Srpska akademija nauka i umetnosti čini veliku uslugu srpskoj kulturi i nauci, spasavajući od zaborava i, najzad, iščezavanja, jedno od klasičnih i najznačajnijih monografskih dela srpske nauke.
Prema tome, zbog svih iznetih činjenica, kao i mnogih drugih koje nisu spomenute, ovaj izuzetno značajan poduhvat Srpske akademije nauka i umetnosti treba posebno pozdraviti.
Milorad Janković

Josif Pančić (Ugrini kod Bribira, 17. april 1814 – Beograd, 25. februar 1888) bio je srpski lekar, botaničar, univerzitetski profesor i akademik. Pančić je bio prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.
Otkrio je novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika, a po njemu je nazvan i najviši vrh Kopaonika (Pančićev vrh) na kome se nalazi mauzolej sa njegovim posmrtnim ostacima. Svoj bogati herbarijum koji je obogaćivao tokom čitavog života je, prema sopstvenim rečima, od postanka njenog Srbstvu namenio.
Pančić je rođen u selu Ugrini kod Bribira, u Vinodolu (u to vreme Austrijsko carstvo, danas Hrvatska), u bunjevačkoj katoličkoj porodici kao četvrto dete Pavla i Margarite.
Njegov deda po ocu, poreklom je iz okoline Niša. Služio je u dobrovoljačkom bataljonu austrijske carske vojske tokom Austro-turskog rata. Po predanju, Pančići su poreklom iz Hercegovine i starinom su nastanjeni u Ugrinima, koje se nalazi na severnim ograncima Velebita u sastavu Vinodolske opštine.
Školovanje
Roditelji su mu bili siromašni, a stric mu je bio arhiđakon u Gospiću, te ga je on uzeo sebi i starao se o njegovom školovanju. Osnovnu školu završio je u Gospiću u Lici, a gimnaziju u Rijeci. Josif je iz Rijeke prešao u Zagreb (1830) da bi nastavio školovanje u visokoj školi Regia Academica Scientiarum. U dodiru sa nekim Mađarima saznao je da u Pešti postoji Medicinski fakultet, na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka. Pančić je završio medicinski fakultet u Pešti i postao doktor medicine 7. septembra 1842. godine izradivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svome stricu Grguru. Tokom studija u Pešti morao je da se izdržava, dajući privatne časove iz francuskog i italijanskog jezika. To mu je odnosilo mnogo vremena i usled toga se njegovo studiranje proteglo na 10 godina.
Služba
Pančić nije želeo da stupi u državnu službu i rešio je da radi privatno kao lekar. Od lekarske prakse nije mogao da se prehranjuje, jer nije imao dovoljno pacijenata, koji su većinom bili siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde se bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika Hofmanova. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je naišao na mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.
Posle dve godine otišao je u Liku da poseti svoga strica i dobrotvora Grgura i brata Matu. Tu je pravio izlete po okolini, peo se na Velebit i prikupio dosta biljaka iz flore Primorja.
Odatle se uputio u Beč da dovrši odredbu svoga herbara, koji je oko Pešte, Budima, i po Erdeljskim i Banatskim Alpima sakupio, a ujedno i da bolje jestastvenicu prouči. U bečkom Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio svoje prikupljene biljke, a u isto vreme je pratio i predavanja botaničara Endlera (Stephan Ladislaus Endlicher, 1804–1849). U Beču se zadržao godinu dana. Baveći se u Beču on se upoznao sa Miklošićem i Vukom Karadžićem; Vuk ga uputi u Srbiju da stupi u državnu službu. Čekajući da Vuk dobije novčanu pomoć od Rusije (a koju na kraju nije ni dobio), Pančić je gotovo bio na izmaku svoga novca i to je priznao Vuku. Vuk mu je tada savetovao da odmah krene u Srbiju i da traži postavljenje u Užicu.
Pančić je poslušao Vuka i došao u Srbiju u maju 1846. godine za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali, kako je Vuk imao u Srbiji i dosta neprijatelja, njegova preporuka nije vredela ništa, pa je čak zbog toga i zbog želje da bude postavljen u Užicu, u čijoj se okolini skrivao veliki broj protivnika Karađorđevića, Pančić postao sumnjiv i nije mogao da dobije to mesto. Čekajući na postavljenje, obilazio je užički kraj, i bavio se izučavanjem biljnog sveta.
Pančić je gotovo ostao bez sredstava za život i dok je razmišljao da se vrati u Austrougarsku, dobio je poziv od Avrama Petronijevića, ministra inostranih poslova, koji je imao fabriku stakla u neposrednoj okolini Jagodine u Belici, da se privremeno primi za lekara u tome mestu i da kao lekar radi na suzbijanju zaraze trbušnog tifusa, koja se širila među radnicima fabrike. Pančić je pristao, bio na toj dužnosti pola godine i sa uspehom je završio svoj posao.
Boraveći tamo službeno, on se paralelno upoznavao sa letnjom i jesenjom florom Jagodine, Belice i Crnog Vrha. Stanovnici Jagodine su zavoleli Pančića kao savesnog lekara i plemenitog čoveka i kada je Pančiću ponuđeno mesto za fizikusa u Negotinu, Jagodina je tražila da zadrži Pančića. U tome je i uspela i Pančić je u februaru 1847. godine postavljen za kontraktualnog lekara i fizikusa jagodinskog okruga. Ali – baveći se poslom lekara – nastavio je i prethodne godine započeta prirodnjačka ispitivanja, obišavši Temnić, Levač u okolini Oparića (i Preveško jezero) i manastir Ljubostinje. Oko polovine juna otišao je u Aleksinačku Banju, odakle se prvi put popeo na Rtanj i Ozren. Iste godine je zatražio otpust od austrougarskog državljanstva i zatražio prijem u srpsko.
Krajem iste godine dobio je premeštaj u Kragujevac i postavljen je na upražnjeno mesto za privremenog okružnog lekara 12. novembra 1847. godine gde će ostati do 1853. godine. Prilikom boravka u Kragujevcu, Pančić je opisao Kragujevački slez (Althaea kragujevacensis), endemsku vrstu ovog dela Šumadije koja je rasla na Metinom brdu nadomak Kragujevca. Za vreme boravka u Jagodini Pančić je odlazio i u Ćupriju i tu je upoznao Ljudmilu, ćerku barona inženjera Kordona, koju je zatim kao lekar u Kragujevcu isprosio i u januaru 1849. godine se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.
Profesor prirodnih nauka
Iduće godine, 8. januara 1850. godine primljen je za člana Društva srpske slovesnosti, a u 1853. godine je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, najpre za kontraktualnog profesora, a kada je 1854. godine primljen u srpsko podanstvo, dr Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. Primljen je za člana Društva srpske slovesnosti i postavljen je za profesora u Liceju, iako do tada nije, sem doktorske disertacije, imao nijedan publikovan naučni rad. Postavljen je za profesora samo na osnovu saznanja i uverenja da je on najbolji poznavalac flore Srbije.
Za potrebe stručne nastave osnovao je Beogradsku botaničku baštu 1874. godine. U Liceju i docnije u Velikoj školi Pančić je ostao do kraja života.
Pančićeva omorika
Godine 1855. Pančić je prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika. Deset godina kasnije je dobio dve njene grane. Trebalo je da prođe još deset godina da na planini Tari, u zaseoku Đurići, 1. avgusta 1877 (prema nekim izvorima 1875?) pronađe do tada nepoznati četinar omoriku, koja je po njemu dobila ime Pančićeva omorika (puno naučno ime: Picea omorika (Pančić) Purkyne). Prema zapisima, da bi otkrio „svoju“ omoriku, Pančić je prejahao Taru osam puta, što zapregom što na konjima.
Pančićev sveobuhvatni doprinos nauci je nesporan. Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta.
Po njemu su (između ostalog) nazvani: Pančićeva potočarka, Pančićeva udovičica (Knautia pancicii), Pančićeva graolika (Lathyrus pancicii), Pančićeva vodnjača (Orobanche pancicii), Pančićeva runjika (Hieracium vranjanum), Pančićevka ili srpska pančičija (Pimpinella serbica), Pančićev zvinčac (Bupleurum pachnospermum), Pančićev vijuk (Festuca panciciana), Pančićev šeboj (Erysimum comatum), Pančićev pelin (Artemisia pancicii), Pančićev mleč (Lactuca pancicii), Pančićev dragušac (Jacobaea pancicii), gljiva Tilletia pancicii kao i Pančićev skakavac, koga je otkrio 1881. šetajući se po Mokroj Gori.
Sva ta imena je zaslužio ili otkrivanjem novih taksona ili su mu ih posvetili kolege prirodnjaci – česi, austrijanci, italijani, hrvati, mađari... – velikim delom njegovi savremenici i rani poštovaoci. U njegovu čast je 1858. botaničar Vizijani (Roberto de Visiani, 1800–1878) nazvao čitav jedan novi rod – Pancicia (Pančićevka).
Pančićev herbarijum
Herbarium Pancicianum je herbarijum koju je 1860. godine Pančić poklonio Beogradskom Liceju i ta godina se uzima kao godina osnivanja prvog Herbarijuma u Srbiji. Danas je inicijalni deo Herbarijuma Instituta za botaniku i Botaničke bašte Jevremovac, Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, jednog od najznačajnijih i najbogatijih herbarijuma u jugoistočnoj Evropi. Postojanje Pančićevog herbarijuma dugo je u svetu bilo pod znakom pitanja, jer se mislilo da je nestao.
Smrt i sahrana
Kada je Josif Pančić trebalo da bude izabran za člana Državnog saveta u Srbiji, nije ispunjavao osnovni (birokratski) uslov. Nije imao do tada ni jednu nepokretnost u državi. Zbog toga mu je u nepokretnu imovinu pribeležena zidana grobnica koju je sebi podigao na groblju kod crkve Svetog Marka u Beogradu.
Pančić je umro 25. februara 1888. godine usred rada, vedar, svestan i prilježan. Predgovor za „Botaničku baštu“ dovršio je nekoliko dana pre smrti. „Prvenac Balkanskog poluostrva“ radio je i za vreme bolovanja.
Prema jednom novinskom napisu iz 1940, želeo je da ga sahrane na Suvom rudištu, najvišem vrhu Kopaonika, a što je palo u zaborav u učenim krugovima. Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, dobio je ime po poznatom srpskom botaničaru Josifu Pančiću. Na ovom vrhu se nalazi njegov mauzolej gde je prenesen 1951. godine.
Odabrana dela
Pančićevo najznačajnije pisano delo je prvi opis diverziteta bilja Srbije: Flora kneževine Srbije (Flora Principatus Serbiae). Knjiga je izašla iz štampe 1874. godine, a 1884. izdati su njeni dodaci (Additamenta). Doživela je nekoliko posmrtnih, savremenih izdanja.
Nije se interesovao samo za biljke, osim florističkih, objavio je niz entomoloških, ihtioloških i drugih prirodoslovnih radova. Iako je bio naučnik, način pisanja J. Pančića bio je svima razumljiv i literarno veoma lep.
Ostala značajnija dela:
Taxilogia bitanica, Dissertatio inauguralis medica. Pešta, 1842.
Verzeichniss der in Serbien wildwachsenden Phanerogamen, nebst den Diagnoses einiger neuer Arten (Spisak divljih cvetnica koje u Srbiji rastu, sa opisom nekih novih vrsta), 1856.
Ribe u Srbiji, 1860.
Živi pesak u Srbiji i bilje što na njemu raste, 1863.[17]
Šafran. Glasnik Srbskog učenog društva I (213-252), 1865.
Flora u okolini Beogradskoj, 1865.[18]
Jestastvenica za učenike Velike škole, I-II, Beograd (1864-1868).
Ptice u Srbiji, 1867.
Šumsko drveće i šiblje u Srbiji, 1871.
Eine neue Conifere in den östlischen Alpen. Monografija, 1876.
Botanička bašta u Beogradu. Izveštaj, 1881.
Ortoptere u Srbiji, 1883.
Građa za floru Kneževine Bugarske, 1883.
Ribarstvo u Srbiji, 1886.
Omorika nova flora četinara u Srbiji. Monografija, 1887.
Iz prirode – manji spisi. Srpska književna zadruga (postumus izdanje) 1893.

MG55 (L)