ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Tematika: psihologija, filozofija, religija
Jezik: Srpski

Veoma dobro očuvano.

Autor - osoba Lorenc, Borislav, 1883-1975 = Lorenc, Borislav, 1883-1975
Naslov Psihologija i filozofija religije / Borislav Lorenc
Vrsta građe stručna monografija
Jezik srpski
Godina 1940
Izdavanje i proizvodnja Beograd : G. Kon, 1940 (Beograd : D. Gregorić)
Fizički opis 399 str. ; 24 cm
(Pl.)
Napomene Registar.
Predmetne odrednice Religija -- Psihologija – Filozofija

PREDGOVOR
Pojava jedne knjige ove vrste kod nas još uvek predstavlja veliku retkost, što nije slučaj u velikim zapadnim književnostima gde bi se, samo od svetskog rata do sad, mogle na stotine brojati knjige koje raspravljaju o problemima psihologije i filozofije religije. A i to, naravno, ima svog naročitog značaja. Kao posledica svetskog rata javilo se doduše, s jedne strane, pojačanje ateizma ili bar ateističke propagande, ali s druge strane i pojačanje religioznosti. To svakako važi uglavnom i za naše prilike i već time bi pojava jedne ovakve knjige mogla biti opravdana. Dok se s jedne strane kaže da je danas u svetu „slabo religiozno osećanje` (npr. u jednoj od poslednjih božićnih poslanica pok. patrijarha Varnave), dotle se s druge strane govori o vraćanju veri i o religioznom renesansu. Jedan znameniti francuski naučnik (De Broglie, u jednom govoru u francuskoj akademiji nauka) naziva ovaj vek vekom vere. A naročito posle svetskog rata pokazuje se zaista jedna od najznačajnijih i najsnažnijih „obnova religioznog duha`, koje je istorija poznala, kako to veli pomenuti francuski mislilac. To je bila sasvim prirodna reakcija na precenjivanje nauke u XVIII i XIX veku. Jer se uvidelo, najzad, da je naša nauka i suviše ograničena da bi nam mogla dati odgovor na poslednje pitanje, na pitanje o smislu i cilju svega što postoji i naročito života čovekovog, da zato sama nauka i naučna filozofija nije dovoljna da nam uvek bude vođa u životu.
Svakako je važno pitanje da li je za jedno ovakvo delo pozvaniji filozof ili teolog. Najbolje je, nema sumnje, ako je pisac u isto vreme oboje. To pisac za sebe, na žalost, ne može tvrditi. Međutim, iako inače samo „čist` filozof i psiholog, pisac je, predajući niz godina psihologiju i filozofiju teolozima, imao mogućnosti i potrebe da uđe i u čisto teološku oblast. Za tu mogućnosti pisac ima velikim delom da zahvali časopisu „Bogoslovlje` koji izdaje (od 1926. g.) pravoslavni bogoslovski fakultet beogradskog univerziteta. Uostalom, to što pisac nije bogoslov moglo bi se u izvesnom pogledu shvatiti i kao povoljno za samu stvar, bar utoliko što se tako piscu neće moći prebacivati neka naročita zainteresovanost i jednostranost. Ali, s druge strane, možda će se nekima činiti da bi bilo bolje kad bi u jednom delu ove vrste bilo manje naučnosti i filozofije nego što je to ovde slučaj. Međutim, ne treba zaboraviti da se je ranije filozofija religije katkad svodila samo na filozofiju, a bilo je čak i mišljenja (npr. Jodla i dr.) da je za filozofisanje o religiji uslov nereligioznost ili bar da je nereligioznost posledica filozofisanja o religiji. Danas se svakako više ne misli tako, ako ne pre obratno.
Što je najvažnije za svakog koji želi filozofirati o religiji to je, pre svega, naravno, da ima razumevanja za pojave religioznog života. A za to je potrebno da o religiji ima izvesnog znanja iz sopstvenog iskustva, da je neposredno doživljavao nešto od onoga što se može nazvati religijom. Pisac misli da to sme tvrditi za sebe (kao možda, više ili manje, za svakog normalnog čoveka) utoliko pre što je odrastao u vrlo religioznoj sredini koja je verovala u natčovečanski ili božanski karakter Hristovog učenja. Doduše pri kraju svog srednjoškolskog obrazovanja pisac je bio pod uticajem materijalizma (naročito preko onda čuvene knjige Svetozara Markovića „Realizam u nauci i životu`). Ti uticaji su preovlađivali i pisac je, misleći da može sve znati, kao što obično biva kod mladih ljudi u sličnim prilikama, počeo sve više sumnjati u ono što nije bilo pristupačno razumnom saznanju. Uostalom, ni u ovoj knjizi pisac se nije mogao, a nije ni hteo stalno držati nekog određenog, da ne kažemo uskog, teološkog stanovišta. A, najzad, koliko u ovim poslednjim filozofskim pitanjima uopšte može biti govora o određenosti, s obzirom na komplikovanost i nejasnost pojmova, videće se donekle iz ove knjige. Sasvim određenih, neprotivrečnih naučnih rezultata u ovoj najkomplikovanijoj i najtajanstvenijoj oblasti nema i ne može biti. Otuda velikim delom potiču mnogi nedostaci ove knjige kojih je pisac vrlo dobro svestan.
Verovatno i najreligiozniji čovek, koji ume samostalno da misli, mora jednom doći u slično stanje sumnje. A sumnja može trajati duže ili kraće vreme i završiti se obnovljenom i možda produbljenom verom ili neverovanjem. Poznata reč Bekonova – da malo filozofije (znanja) odvraća od religije dok 

dublje znanje opet vraća religiji – tačna je utoliko što je znanje, ukoliko je veće, sve više svesno svoje nemoći u poslednjim pitanjima. Ali nikad, naravno, filozofu se ne može vratiti prvobitno religiozno doživljavanje, puno, detinjski naivno, neanalizovano i nekritičko verovanje.
Mnogo mišljenja, mnogo analize i kritike škodi svima osećanjima pa i religioznim. To je kao i kod ljubavi i drugih emocija. Ali, s druge strane, kao što je prva ljubav slepa i lako može, kad najednom progleda, iščeznuti i čak preći u suprotna osećanja, tako se to može reći i za religiju koja, kad nije svestrano proživljena ili produbljena, lako prelazi u sumnju ili i u bezverje. Zato je i u pitanjima religije potrebno potpuno progledati i videti što više, videti sve što je čoveku mogućno videti. Pod uticajem mišljenja osećanja postaju doduše manje intenzivna, ali zato mogu otići u dubinu, biti dublja i postojanija. Duboka vera ne sastoji se u trenutnim raspoloženjima i prolaznim osećanjima, ma kako ona bila intenzivna, već u trajnom raspoloženju duše.
U svakom slučaju, pre svakog filozofisanja o religiji – koje može biti i ateističko – čovek treba pošteno da ispita samog sebe. A mnogima bi trebalo da je prva dužnost da, pre svega, ispitaju sami sebe u religioznom pogledu, da potraže da li i šta u njihovoj duši odgovara lepim rečima koje o religiji i Bogu stalno ponavljaju, da li možda njihova najintimnija doživljavanja, ako ne i dela, nisu u suprotnosti s njihovim rečima o veri i moralu. Ne znam da li se sme tvrditi da čovečanstvo napreduje u pravcu sve veće opšte iskrenosti – čemu bi svakako mogla mnogo doprineti psihologija najnovijeg vremena, „psihologija dubina` – ali se zacelo može reći da je napredovanje čovekovo u samopoznanju i samopoštovanju uslovljeno na prvom mestu poštenjem i iskrenošću prema sa- mom sebi.
Nije potrebno, mislim, naročito reći da sam za izradu ove knjige koristio, pored ostale literature, i svoje ranije radove ukoliko su u vezi s ovim pitanjima. Uostalom, trudio sam se uopšte da, pored strane, uzmem što više u obzir i domaću literaturu. U svakom slučaju jednom ovakvom, relativno novom pokušaju kod nas ne može biti od štete ako bude potkrepljen što bogatijom literaturom, stranom i domaćom. A to neće biti na odmet ni našoj mladoj bogoslovskoj nauci. Najzad, samom piscu činilo se utoliko potrebnije da iznosi mišljenja poznatih bogoslova i istraživača religije što on sam nije bogoslov. Uostalom, to je, mislim, uopšte vrlo potrebno u čisto bogoslovskoj nauci, ukoliko se ona bavi poslednjim pitanjem i nije drugo do čista filozofija o Bogu (ne istorija i psihologija religije), gde nikakav stvarni progres u saznanju nije mogućan već samo razmenom misli mogu problemi biti jasnije postavljeni i produbljeni. Zato je, najzad, literatura u ovoj oblasti veća no u ma kojoj drugoj. Ovde navedena literatura pretstavlja samo jedan neznatan deo jedne ogromne, nepregledne literature.
Prvobitno je pisac mislio dati samo jednu psihologiju religije, ali ona ga je sasvim prirodno odvela i u filozofiju religije iako je ostala relativno samostalna što se i u naslovu htelo istaći. Najbolje bi možda bilo da je i istorija religije data u mnogo većem obimu. Ali, prvo, istorija religije je jedno ogromno polje gde ni stručnjacima nije uvek lako odabrati ono što je najvažnije a, drugo, psihologija religije je svakako u mnogo tešnjoj vezi s filozofijom religije nego istorija religije. Psihologija religije je potrebna i za razumevanje činjenica istorije religije. Za modernog čoveka psihologija religije je svakako najbolji uvod u jednu stvarnost o kojoj vrlo malo znaju oni koji ne veruju ili bar misle da ne veruju i da mogu da ne veruju.
Naposletku treba da kažemo da je veliki deo ove knjige već objavljen. Tako je, pre svega, Psihologija religije skoro u celini štampana u „Bogoslovlju` (1936. i 1937. g.). Tu je štampan zatim i jedan deo filozofije religije (koja je takođe bila gotova u rukopisu još 1937. g.). Neki odeljci su, više ili manje skraćeni, ako ne i u celini, objavljeni i na drugim mestima.

SADRŽAJ
PREDGOVOR
UVOD
ZADATAK FILOZOFIJE RELIGIJE
Istorija religije i psihologija religije
Filozofija religije i filozofija
Filozofija religije i teologija
Šta je religija!
NAJSTARIJI OBLICI RELIGIJE
Najstarija religija i monoteizam
NAJVAŽNIJI ISTORIJSKI OBLICI RELIGIJE
Indijska religija
Jevrejska, muhamedanska i hrišćanska religije
Suština pravoslavlja
OSNOVNI RELIGIJSKI POJMOVI
PSIHOLOGIJA RELIGIJE
PRETPOSTAVKE PSIHOLOGIJE RELIGIJE
Psihologija religije i filozofija religije
Pojam duše
Postanak pojma duše
Duša i telo
Zadatak psihologije religije
Metodi psihologije religije
ANALIZA RELIGIOZNE SVESTI
Individualno razviće i preobraćanje u veri
RELIGIOZNA OSEĆANJA
Osećanje svetoga
Religiozni instinkt
Racionalno i iracionalno u religioznom doživljaju
MISTICIZAM
Mistika i religija
Mistička ekstaza
Pojave srodne s mistikom
Psihološko shvatanje otkrivenja i čuda
RAZLIČNI TIPOVI RELIGIOZNOSTI
Psihološka analiza neverovanja
RELIGIOZNE PREDSTAVE
Simboličko predstavljanje religioznoga
Mit i religija
RELIGIOZNE RADNJE
Molitva
Žrtva
Religija i mađija
Religija i umetnost
RELIGIJA I PSIHOPATOLOGIJA
Religija i psihoanaliza
SOCIJALNA PSIHOLOGIJA RELIGIJE
Od subjektivne ka objektivnoj religiji
PSIHOLOŠKE TEORIJE O POSTANKU I SUŠTINI RELIGIJE
FILOZOFIJA RELIGIJE
RELIGIJSKA TEORIJA SAZNANJA
Religiozno uverenje
Problem religijskog saznanja 19
Znanje i verovanje
FILOZOFIJA I RELIGIJA
Metafizika i teologija
Razum i otkrivenje
Religija uma i dijalektička teologija
PROBLEM BOGA
Dokazi za biće Božje
Ontološki dokaz
Kosmološki dokazi
Dokaz iz kontingentnosti sveta
Dokaz iz kretanja
Entropološki dokaz
Dokaz iz jedinstva različnih stupnjeva bića
Teleološki dokaz
Antropološki dokazi
Moralni dokaz
Istorijski dokaz
Vrednost dokaza za biće Božje
Agnosticizam
PANTEIZAM
ATEIZAM
MATERIJALIZAM I RELIGIJA
PROBLEM BESMRTNOSTI DUŠE
RELIGIJA I MORAL
RELIGIJA I KULTURA
VREDNOST RELIGIJE
RELIGIJA I IDEALIZAM
RELIGIJA I PROCES
BUDUĆNOST RELIGIJE
PRIMEDBE
REGISTAR

Borislav Lorenc (1883–1975), filozof, profesor Teološkog fakulteta u Beogradu. Gl. dela: „Psihologija“ (1926), „Misao u akcija“ (1930), „Psihologija u filozofija religije“ (1939).
Rođen je u Aranđelovcu gde je proveo i detinjstvo, niže škole završava u Valjevu, a višu gimnaziju završava u Beogradu. Nakon toga odlazi u Nemačku gde na berlinskom univerzitetu studira filozofiju i stiče naučni stepen doktora 1908. kada se i vraća u Srbiju.
Izvesno vreme je radio kao profesor Gimnazije a potom biva postavljen za profesora na katedri za filozofiju na Filozofskom fakultetu u Skoplju. Ubrzo prelazi na novoosnovani Bogoslovski fakultet u Beogradu na kome predaje sve do 1956.
Objavio je više radova iz filozofije i psihologije, učestvovao je na više značajnih konferencija iz ovih oblasti. Znao je više jezika; engleski, nemački, francuski, ruski, latinski i grčki, te je imao mogućnost širokog uvida u stručnu literaturu.

MG P45 (N)