ISBN: Ostalo
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov Betovenova pisma / [preveo s njemačkog jezika i priredio izdanje Konstantin Petrović]
Vrsta građe pisma
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski, hrvatski
Godina 1955
Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1955 (Sarajevo : „Tipografija“)
Fizički opis 235 str. : ilustr. ; 17 cm
Drugi autori - osoba Petrović, Konstantin (priređivač, sakupljač) (prevodilac)
Zbirka Strana književnost / urednik Isak Samokovlija
(Karton)
Napomene Str. 5-6: Predgovor / K. P.
Objašnjenja: str 227-235.


PREDGOVOR
Oko 1500 pisama sačuvalo nam se nakon Betovenove smrti, a u ovu malu zbirku unesena su najvažnija pisma i sređena prema godinama kako ih je Betoven pisao. Kronološki princip sređivanja omogućio je da se sagleda sam Betoven u većem vremenskom razmaku, što je sređivao ove zbirke H. Leichtentritt prvenstveno i želio, dok je kontinuitet u odnosima Betovena prema onima kojim je pisao stavljen u drugi plan. Za hronološku metodu razlozi su opravdaniji i zato što Betovenova pisma nemaju posebnu umjetničku vrijednost i što nisu pisana u neku posebnu svrhu – nastajala su neposredno kako ih je nametalo vrijeme i odnosi koje je Betoven održavao. Izuzetak čine jedino dva pisma koja Betoven nije nikada poslao i koja su pronađena u njegovoj ostavštini nakon smrti – „Pismo besmrtnoj dragoj“ i „Hajligenštatski testament“ – upućen njegovoj braći. Kao i veći dio pisama, „Pismo besmrtnoj dragoj“ sve do najnovijeg vremena bilo je sporno, pošto se nije tačno znalo kome je bilo upućeno, a i to da li je Betoven doista imao jednu vanbračnu kćer kojoj se nije obraćao direktno imenom nego šifriranim znacima. Najnovija istraživanja dobrog poznavaoca Betovenovog života S. Kaznelsona, čija se otkrića spominju u objašnjenjima na kraju knjige uz „Pismo besmrtnoj dragoj“, razjasnila su ovo dugo vremena sporno mjesto. Hajligenštatski testament je značajan zbog motiva koji su podstakli Betovena da ga napiše. 
Betoven ga je pisao u trenutku očajanja, svjestan da gluhoća, koja se pojavljivala uporedo s ostalim organskim oboljenjima, vrlo rano i neposredno nakon dolaska u Beč i na početku muzičkog uspona, prijeti da ga potpuno uništi. Proces ogluvljavanja trajao je do 1814, a 1818 g. Betoven nije više imao realnog dodira sa zvukom.
U ostalim pismima Betoven korespondira sa prijateljima, piše mecenama, velikašima i vojvodama, od kojih je u Betovenovo vrijeme zavisio umjetnički život, saobraća sa izdavačima ili raspravlja i brine se za svog sinovca Karla, koga je nježno volio, ali koji mu je nanio mnogo bola u životu. Karlo je bio pod uticajem majke koju je Betoven opet mrzio zbog njenog slobodnog života.
Betoven nije bio majstor stila, pisma su mu često isprekidana i često nejasna, što je podstaklo mnoge sastavljače zbirki „Pisama“ da ih stilski retuširaju i sintaksički mijenjaju. Leichtentrittova zbirka je izuzetak u tome i može se sasvim sigurno reći da su u njoj Betovenova pisma autentična i da nužne pravopisne izmjene prema originalima nisu ni u kom slučaju štetile samom tekstu.
Čitaocu koji je već donekle upoznat s Betovenovom biografijom biće od velike koristi ovaj originalni tekst koji je ujedno najautentičniji izvor za studiranje Betovenovog života i, ako ga bude pažljivo i strpljivo pročitao, jedna na prvi pogled teška i nepoetična materija dočaraće mu u cjelini Betovena. čija će nas muzika uvijek oduševljavati, a život podsticati na razmišljanje.

K. P.

Nemački kompozitor Ludvig van Betoven je bio najdominantnija i najznačajnija ličnost tokom prelaznog perioda s muzičkog klasicizma na romantizam. Nastavljao je da komponuje čak i kada mu se sluh pogoršavao, a najbolja dela je stvorio kada je ostao potpuno gluv.
Rane godine u Bonu
Rođen je 16. decembra 1770. godine u nemačkom gradu Bonu, a dan kasnije je kršten, pa se često kao dan njegovog rođenja uzima 17. decembar. Bio je najstarije od troje dece Johana i Marije Magdalene van Betoven. Otac mu je bio muzičar sklon opijanju, koji ga je naučio da svira klavir i violinu. Kao dete je često morao da se povinuje očevim željama da svira za njega i njegovo pijano društvo usred noći, a ako bi odbio, otac bi ga pretukao. Kako je odrastao, Ludvig je shvatao da će morati da napusti porodicu i Bon ako želi da se usavrši kao kompozitor i muzičar.
Još kao dvanaestogodišnjak bio je talentovan pijanista u sastavu dvorskog orguljaša Kristijana Gotloba Nefa. Dešavalo se čak i da Betoven preuzme Nefovo mesto crkvenog orguljaša kada je ovaj odsutan iz grada. Betovenovo prvo objavljeno delo, zbirka kompozicija za klavir, pojavila se 1783. godine. Četiri godine kasnije putuje u Beč, želeći da uči od Volfganga Amadeusa Mocarta, ali se nekoliko meseci kasnije vraća u Bon da brine o svojoj bolesnoj majci, koja ubrzo i umire. Nekoliko godina kasnije umire i njegov otac, a Betoven ponovo odlazi u Beč.
Godine u Beču
Kada je stigao u Beč 1792. godine, počinje da uči od kompozitora Jozefa Hajdna. Međutim, nije bio potpuno zadovoljan Hajdnovim načinom predavanja, pa se okreće manje talentovanim muzičarima od kojih stiče dodatno obrazovanje. Betoven se pokazao kao briljantan klavijaturista i nadareni mladi kompozitor. Njegove prve zrele kompozicije su objavljene 1795. godine, čime je njegova karijera i zvanično počela.
U Beču je živeo sve do smrti. Nikada se nije ženio, retko je putovao, imao je mali krug prijatelja, a sebe je izdržavao bez potrebe za nekim zvaničnim položajem. Dobio je ponudu za mesto muzičkog direktora u Nemačkoj 1808. godine, ali su ga njegovi bogati prijatelji iz Beča sprečili da ode omogućivši mu prihod od 1400 fiorina godišnje. Tako je Betoven postao prvi muzičar u istoriji koji je mogao sebe da izdržava od plate koju je dobijao za svoje kompozicije.
Profesionalni i privatni problemi
Kako u vreme kada je Betoven živeo nije bio razrađen sistem autorskih prava, ovaj veliki kompozitor se često suočavao s krađom njegovih kompozicija. Nakon što bi objavio neku svoju kompoziciju, ona bi se uskoro pojavila u različitim verzijama bez potpisanog autora. S ovim problemom se nikada nije izborio iako je nekoliko puta planirao da objavi kompletno izdanje svojih kompozicija s naznačenim autorom. Svoje planove nikada nije sproveo u dela. Što se tiče privatnog života, borio se s dve velike nedaće u kasnijim godinama svog života.
Prva nedaća je bio njegov sluh. Naime, već u ranim godinama provedenim u Beču, Betovenov sluh je počeo da se pogoršava. Problem je bio toliko ozbiljan da je čak 1802. godine razmišljao o samoubistvu. Kao klavijaturista je prestao javno da nastupa 1815. godine, a tri godine kasnije više nije mogao ni da razgovara s ljudima, pa je počeo s pisanim putem komuniciranja.
Druga nevolja ga je zadesila kada je 1815. godine postao staratelj svog nećaka Karla, sina svog pokojnog brata. Karl je bio psihički nestabilan, konstantno je upadao u probleme i zadavao muke svom stricu koji je ionako bio opterećen sopstvenim zdravstvenim stanjem.
Betovenova gluvoća i karakter su uticali na to da ga ljudi posmatraju kao veoma neprijatnog čoveka. Međutim, na osnovu pouzdanih izvora, kasnije se saznalo da je on zapravo bio moćan i savestan čovek, posvećen svom umetničkom stvaralaštvu i voljan da se promeni kako bi zadovoljio trenutne standarde i potrebe društva.
Stvaralaštvo Ludviga van Betovena
Betovenova dela sadrže novi duh humanizma i početnog nacionalizma koji su u književnosti karakteristični za Getea i Fridriha fon Šilera. Na jasniji način od svojih savremenika nam je prikazao moć muzike da prenese filozofiju života bez pomoći teksta, a u nekim njegovim kompozicijama možemo pronaći najsnažnije uverenje o zaveštanju koje čovek ostavlja putem umetnosti.
Najpoznatija Betovenova dela su: V, VI i IX simfonija, „Misa Solemnis”. Od klavirskih dela najpoznatija su: „Za Elizu”, „Patetična sonata” i „Mesečeva sonata”. Jedina opera koju je komponovao je „Fidelio”.
Gubitak sluha je znatno uticao na Betovenovo stvaralaštvo. Na početku svoje karijere je pisao kao kompozitor-klavijaturista vodeći računa o publici kojoj su dela namenjena. Kada je ogluveo, pisao je prvenstveno da udovolji sebi, svojim potrebama i željama. Glavne teme njegovih kompozicija su aktuelna zbivanja i ideje tog vremena, kao što su Francuska revolucija, vera u bratstvo i jedinstvo, kao i iskrena ljubav prema prirodi i slobodnom životu.
Poslednje godine života
Njegova poslednja dela, napisana kada je bio potpuno gluv, bila su izvanredna i napredna za tadašnju publiku, ali i za tadašnje muzičare. Betoven je toga bio svestan i činilo se da je smatrao da će budući naraštaji imati više razumevanja i da će više ceniti njegove kompozicije. Jednom prilikom je jednom svom posetiocu koji mu se požalio da je zbunjen njegovim poslednjim delima rekao da ta dela zapravo i nisu namenjena njemu, već generacijama koje će doći nakon njega.
Betoven je umro 26. marta 1827. godine u Beču. Za razliku od mnogih kompozitora tog vremena, Betoven je bio priznat i cenjen i za vreme svog života, a njegovo ime i njegova briljantna dela slave se i žive i dan danas.

MG P40 (L)