pregleda
Upton Sinclair - Amerika sutra, 1934. god, Retko !!
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 1 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14509
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Autor: Strani
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Upton Sinclair - Amerika sutra
Knjizarnica `Svetlost`, Beograd, 1934.
Mek povez, 152 strane, ilustracije drvorezi Mirka Kujačića
Mirko Kujačić (Nudol, 1901 — Mostar, 1987) bio je srpski akademski slikar. Njegov rad karakteriše temperamentni široki potez, insistiranje na boji, oduševljenje figurom i izražena individualnost.[1]
Porodica i školovanje
Mirko Kujačić je rođen 1901. u Nudolu kod Nikšića na granici Crne Gore i Hercegovine u porodici lekara Jovana Kujačića, lekara.[2] Otac, poreklom iz svešteničke porodice Kujačića (prema predanju 7 svešteničkih generacija), školovao se u Sremskim Karlovcima i bio oženjen Julijem Plamencem. Mirkov deda, po majci je serdar Rade Plamenac, pradeda Šale Mašanov Vukotić, a prababa Marija Petrović-Njegoš. Školovao se u Sremskim Karlovcima, maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Do konačnog opredeljenja za slikarstvo studirao je tehniku, filozofiju, balet, glumu i vajarstvo.
Prema današnjim kriterijumima bio je multimedijalni umetnik izuzetnog obrazovanja, svestranog talenta i kulture. Prvo je završio baletsku školu, postao majstor baleta (Ministarstvo prosvete pod vođstvom B. Nušića i Narodno pozorište raspisali su konkurs za obrazovanje mladih glumaca i majstora baleta 1921), a potom je počeo da se radi u Beogradu. Klaudija Isačenko, jedna od mnogih ruskih izbeglica iz tog vremena, učiteljica u baletskoj školi i jedna od osnivača beogradskog baleta (1919–1921), prepoznala je njegov talenat i založila igrač koji nije uložio loptu u igru. Buntovnog duha, nezadovoljan zabavnim ulogom pozorišta, kako je govorio, teatralno je odbio ulogu sveštenika, a potom je patetičnim tonom napisao ostavku, gde je objavio svoj hram kao što je stvorenje koje je stvoreno je naveo, u vašarištu, a glumci u obične zabavljače.[3] Godine 1923. trebalo je da igra jednu od glavnih uloga u filmskoj burlesci Branimira Ćosića „Kačaci u Topčideru“, a koju je trebalo da režiraju dadaista Dragan Aleksić i futurista posle Boška Tokina, snimanog posle toga. juna, iz finansijskih razloga, a više zbog nepovoljnih političkih prilika.[4]
Posle ostavke počinje da se interesuje za likovnu umetnost, prvo za vajarstvo u Umetničkoj školi u Beogradu kod Tome Rosandića (1923), a potom se opredeljuje za slikarstvo. Preko ministarstva prosvete dobija francusku stipendiju koju deli sa kolegama i prijateljem Draganom Bajom Berakovićem. Studira u Parizu (1925-29) kao učenik velikog francuskog slikara Andrea Lota. Tokom studija Kujačić je, da bi platio školovanje, crtao i kopirao u Luvru i prodao kopije posetiocima.[5]
Predratni period
Predratni slikarski opus vezuje se za Francusku i Beograd. U Parizu se druži sa srpskim umetnicima koji su tamo borili: Dobrovićem, Lubardom, Milunovićem, Aralicom... Tu je shvatio šta je slikarstvo opšte i svoj izraz pronalazi u ekspresivnom i značajnom životu.
Povratak (1929) i boravak u Beogradu usmerava ga i na aktuelni ekspresionizam. Izdaje i svoju mapu grafike Ribari (1930) koja je nastala u toku sedmomesečnog boravka na moru (na ostrvima Svetac i Komiža) među ribarima i upoznaje malog čoveka i njegovu snagu pri večnom borcu i rad. Sudeluje na izložbi Jesenjeg paviljona, a brzo predstavlja i svoju prvu samostalnu izložbu.
Postaje rodonačelnik socijalnog slikarstva, a 1932. objavljuje Manifest, prvi pisani program društvenog slikarstva u srpskoj umetnosti, i na izložbi u paviljonu „Cvijeta Zuzoričar“ izlaže nazvane „Cvijeta Zuzorić“ izlagače „Zimski motiv“ i veza luka u ramu nazvana „ Koren beogradske umetnosti“. Izložbu je pratio i katalog sa Kujačićevim manifestom u kome se javno izjašnjava protiv vladajućeg stanja u tadašnjoj likovnoj umetnosti, kritikujući između ostalog i svoj rad. Umetnik se na otvaranju javio u plavoj radničkoj košulji i pred publikom pročitao svoj manifest, proglašavajući borbu protiv dominantnih buržoaskih koncepcija umetnosti, protiv čiste umetnosti, protiv uzdizanja u „mišljeničkoj tradiciji”, protiv individualnosti, „mišljenike tradicije” „čovečansku misao”, „poeziju napretka”, za kolektivnu umetnost pravde.[6] Vreme daje snažan podstrek za kompaniju društvenog slikarstva u likovnom životu Beograda.
Godine 1934. formirana je grupa „Život“ u Beogradu, sa Kujačićevom kao jednim od osnivača i glavnim protagonistom.[5]
U više navrata je ponovo boravio u Parizu i te posete su uticale na svaranje njegovih slikarskih ciklusa: `Golorukih`, `Zamaha`, `Obraza gorštaka`. To su monumentalni ciklusi revolta i otpora. To je drama, patnja, bol, borba, revolt ispruženih praznih ruku i deformisanih tela u grčkom pokretu i nezaustavljivom zamahu. Boja je reska, potez grub, dug, a preovlađuju crveni i plavi tonovi. [1]
Godine 1937, za vreme jednog odbora u Parizu, na predlog Bore Baruha, našao se među istomišljenicima, pod pokroviteljstvom Napredne omladine Francuske, u „Maison de la culture“, čiji je predsednik bio Luj Aragon . Na izložbama koje je „Maison“ organizovao kao pomoć španskoj deci žrtvama rata, Kujačić je izlagao sa Pikasom, Matisom, Marinetijem, Prampolinijem itd. Kujačić je, zajedno sa Baruhom, Bodnarovom, Šeremetom i drugim slikama u to vreme u Parizu, pripadao naprednom studentskom pokretu marksističke orijentacije, što je bio razlog za česte napade pariske policije.[7]
Poslednji javni nastupa pred rat Kujačić je imao sa grupom „Život“ na „13. jesenjoj izložbi“ 1940. godine, posle čega je pojačana policijska kontrola uperena protiv komunista i naprednih intelektualaca, kada je uhapsen Đorđe Andrejević Kun i posle čega nije mogao više da bude nigde. poput grupe „Život“ organizuju izložbe ili sastanka.[8][9]
Posleratni period
Po završetku Drugog svetskog rata dolazi u Crnu Goru i Mostar gde je, od 1951. godine, imao svoj atelje. Stvara dela poetskog realizma (Kanli kula, Portret oca) ali, polovinom šezdesetih ekspresionistički prikazuje rodni Nudol, njegove gorštake i društveno lice.
Umro je 1987. godine, u Mostaru, sahranjen u Aranđelovu kod crkve, u Nudolu. Godine 2005. njegova supruga Micika je deo slike i grafike poklonila Muzeju Hercegovine u Trebinju, da bi se na taj način odužila zavičajnom prostoru svoga muža.[10]
Mirko Kujačić
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 79229941
