ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Autor - osoba Miodragović, Jovan
Naslov Zagorkinja ili Život naš u šumi i bez šuma : sa slikom srp. seljaka i srp. seljanke / napisao J. Miodragović
Ostali naslovi Život naš u šumi i bez šuma
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina [b. g.]
Izdanje 4. izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rajković i Ćuković, [b. g.] ([Beograd] : `Davidović`)
Fizički opis 128 str. : ilustr. ; 22 cm.
(Broš.)
Napomene godina izdanja preuzete iz Predgovor četvrtom izdanju J. Miodragovića
Kor. nasl.
prvo izd. 1880; drugo izd. 1886.; treće izd. 1899.

Mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati.
Spolja kao na fotografijama, potpis bivšeg vlasnika.

Jovan Miodragović

Članak
Razgovor

Ćirilica
Čitaj
Uredi
Uredi izvor
Istorija

Alatke
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jovan Miodragović

Bista Jovana Miodragovića u Vrnjačkoj Banji
Puno ime Jovan Miodragović
Datum rođenja 29. avgust 1854.
Mesto rođenja Stanišinci, Kneževina Srbija
Datum smrti 14. maj 1926. (71 god.)
Mesto smrti Kraljevina SHS
Jovan Miodragović (Stanišinci,1854 – 1926) bio je srpski pedagog, učitelj, profesor i književnik.
Rođen je 29. avgusta 1854. godine u selu Stanišinci blizu Vrnjačke banje. Potiče iz siromašne porodice koju su činili otac Anđelko, majka Marija i šestoro dece, dve sestre i četiri brata, od kojih je Jovan drugi sin po redu. Pohađao je osnovnu školu u Trsteniku u periodu od 1863. do 1867. godine. Nakon toga upisuje gimnaziju u Kragujevcu i uspešno je završava 1871. godine. Iste godine je upisao Učiteljsku školu u Kragujevcu. Po završetku Učiteljske škole otpočinje njegov učiteljski rad u osnovnoj školi u Beogradu 1874. godine, a 1880. godine odlazi u Lajpcig na studije pedagogije. Zatim je 1884. godine postavljen za profesora Prve beogradske gimnazije, a 1887. godine je upućen za profesora Učiteljske škole u Nišu. Posle godinu dana, 11. maja 1888. godine postavljen je za direktora Učiteljske škole, ali je već 6. oktobra 1890. godine premešten u Beograd kao profesor Učiteljske škole. Radio je i kao referent za osnovnu nastavu u Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova Kraljevine Srbije tri godine, ali je protiv svoje volje bio premešten za profesora Učiteljske škole u Aleksincu. Ponovo ga vraćaju u Beograd na mesto profesora Vukove gimnazije i tu ostaje do svog penzionisanja 1908. godine. U braku sa Milicom izrodio je petoro dece: Dimitrija, Milana, Stevana, Zagorku i Bosiljku. Umro je 14. maja 1926. godine.
Po njemu je nazvana OŠ „Jovan Miodragović” Beograd.
Uticaj na pedagogiju i školstvo
Pedagoška nastojanja Jovana Miodragovića su se razlikovala od nastojanja ostalih učitelja. On je imao za cilj da izmeni atmosferu u svom razredu, smatrajući da svaki učitelj treba da bude po svojoj prirodi blag, pun entuzijazma, volje i marljivosti, kao i dobrog didaktičkog i metodičkog obrazovanja.[1]Predviđao je unapred za svaki nastavni dan i čas šta će i kako raditi. Govori o stvaranju reda, kao uslova za planski nastavno-vaspitni rad. U svom delu opisuje atmosferu koja vlada u razredu: „Za sve ovo vreme sedi gde ko hoće. Kad što hoću, ja ne zapovedam; ja pitam: hoćemo li? I oni ako reknu `hoćemo`, mi činimo; ako reknu `nećemo`, nećemo, mi ne činimo. U svemu ja se više čuvam od govora i uticaja moga, a više puštam njih da ona misle i da odlučuju. I samo ako odluka ne bi bila dobra, mi ne činimo, i ja im kažem zašto to nije dobro. To je rad prvih dana, dok se deca još primaju u školu i dok se sva ne prikupe.”
Na predlog Glavnog prosvetnog saveta Ministarstvo je angažovalo Jovana Miodragovića kao izaslanika za pregled rada osnovnih škola u Srbiji. Nije dopuštao mešanje sveštenstva u rad učitelja, kritički je ukazivao na slabosti nastave u kojoj preovladava verbalizam, mehanički rad i učenje napamet. Upućivao je učitelje kako da decu pripreme za život, na koji način se ostvaruje uspešna škola. Ukazivao je na uređivanje sredine i organizaciju života i reda. Značajan doprinos vaspitno-obrazovnom radu jeste njegovo zalaganje za uvođenje ručnog rada kao obaveznog predmeta u osnovne škole.
Naročito je insistirao na:
unošenju tehničkog vaspitanja što je veći broj pedagoga izostavljao
fizičko vaspitanje je stavljao na prvo mesto
u redosledu pojedinih oblika vaspitanja, religiozno je uvek imalo poslednje ili pretposlednje mesto
Vidovi vaspitanja
Intelektualno vaspitanje – Miodragović uvažava ovo vaspitanje i stavlja ga ispred ostalih, osim fizičkog vaspitanja. Ističe značaj buđenja radoznalosti kod učenika pomoću čula vida, te kaže: „Nastavnici ne smeju da smeću s uma, da je čulo vida najjače i da ono ostaje u duši njihovoj.”[4]
Fizičko vaspitanje – zalaže se za telesni i zdravstveni razvitak učenika, smatra da sa ovim vaspitanjem treba početi od detinjstva. Naglašava da učenicima treba obezbediti povoljne uslove za učenje, čistu školu pre svega. Učitelj mora da poznaje higijenu, zatim treba da se uvede gimnastika jer ona potpomaže duševni i telesni razvitak.
Moralno vaspitanje – Cilj vaspitanja je razvijanje dobre naravi, moralne volje i karaktera, a disciplina i sredstvo su uslov uspešnog nastavnog-vaspitnog rada. Bio je protiv telesnih kazni i smatrao je da nastavnik obezbeđuje red u školi. Ističe narodno vaspitanje, običaje, narodna verovanja, pesme kao osnovu za moralni razvitak
Estetsko vaspitanje – U prvi plan stavlja osećanja, te sa ovim vaspitanjem treba početi rano. „Kakva će se osećanja razviti u koga, takav će on biti čovek. Kakav će čovek biti u društvu, to ne zavisi toliko od njegovog razuma, koliko od njegovog srca i osećanja. U vaspitanju, dakle, razvijanje osećanja i srca... izlazi još važnije od intelektualnog obrazovanja.” [5]Zalaže se za nastavu crtanja i pevanja.
Tehničko i radno vaspitanje – Zalaže se za uvođenje ručnog rada u osnovne škole i uspeva u tome. Smatra da je najvažnije sticanje navika na rad, jer se tako formiraju sve pozitivne osobine ličnosti.
Odnos prema religiji i religiozno vaspitanje
Na religiju je gledao kao na oblik svesti, podržavao je Spenserovo gledište da religija nije zasnovana na saznanju, već polazi od čovekovih osećanja. Smatrao je da se religioznost prenosi u emocionalni svet čoveka iz tri izvora:
estetičkog – aktivira se kada naša čula stanu zadivljena pred bogatstvom i raznovrsnošću sveta pojava i lepote
teorijskog – nastaje na krajnjim granicama našeg saznanja, um je nemoćan kada saznanje prestane
praktičnog – nudi religioznu utehu kada su prepreke realnog sveta i života nesavladive, religija se tada seli u svet iluzija
Zastupao je mišljenje da ideja o Bogu potiče iz straha: „Naroda je vera nekada uteha njegova u nevolji... nada za sve ono što on misli.” Takođe kaže: „Nauka je stvar razuma, vera je stav srca...” Posebno ističe da ovu nastavu treba predavati istinski sa toplinom, bez sile, izbegavajući dogme.
Načela nastave
Polazio je od individualizacije, aktivnosti, svesnosti, interesa i zanimljivosti nastave. Zalagao se za:
načelo prirodnosti – ističe postupnost
načelo očiglednosti – ne ostaje na nivou posmatranja, već se uzdiže do osmišljavanja nastave
načelo koncentracije – važno za raspored i sistematizaciju gradiva u nastavi
načelo vaspitnosti – rezultat uticaja koji se ostvaruju pedagoškim radom
Uzori pedagoškog stvaralaštva Jovana Miodragovića
Najveći uticaj na Miodragovića vršili su njegov profesor filozofije Vilhelm Vunt i Herbert Spenser. Čitajući dela Spensera, nastalo je njegovo interesovanje za razvoj organizma, zdravlje, uslove života i rasta učenika.
Jan Amos Komenski, Žan Žak Ruso, Pestaloci su značajno uticali na rad Miodragovića, tako da se zalaže za promenu položaja učenika u smislu većeg poštovanja njegove ličnosti i slobode. Uticaj Pestalocija se posebno ogleda u interesovanju za vaspitanje u specijalnim zavodima, negu, zaštitu i vaspitanje siromašnih učenika.
Bio je protivnik Herbartijanstva i težio je ka afirmisanju savremenije strukture i sistematizacije građe u pedagogiji.
U svojim radovima pozivao se na istaknute pedagoge. To su klasici pedagogije: Komenski, Džon Lok, Ruso, Pestaloci, Johan Fridrih Herbart, Adolf Disterverg, Herbert Spenser, ali i drugi poznati pedagozi Dites, Ciler, Stoj, Palmer, Vajc...
Primetan je i uticaj Svetozara Markovića za vreme pohađanja Učiteljske škole u Kragujevcu i profesora Steve Popovića.
Književni rad
Prvi rad „Razgovor sa seljakom” je objavio 1874. godine
„Zagorkinja ili život naš u šumi i bez šuma”
„Pričanje deci u školi”
„Rad u prvom razredu osnovne škole”
„Rad u drugom razredu osnovne škole”
„Najobičnije greške u nastavi”
„Priprema za rad u osnovnoj školi”
„Narodna pedagogija u Srba ili kako naš narod podiže porod svoj”
„Nova majka”
„Radiša”
„O zabavištima”
Preveo je dva kapitalna dela na srpski jezik: „ Velika didaktika” – Jan Amos Komenski i „Etika” – Herbart Spenser
MG153 (N)