ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Jezik: Francuski
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Voislav V. Rachitch - Le Royaume de Serbie
Etude D`Histoire Diplomatique et de Droit International

Vojislav V. Rasic - Kraljevina Srbija
Proucavanje diplomatske istorije i medjunarodnog prava

A. Pedone, Paris, 1901.
Tvrd povez, 751 strana. Uz knjigu ide i rodoslov dinastije Obrenovic.
EKSTREMNO RETKO IZDANJE!

Vojislav V. Rašić (Jagodina, 1869 — Beograd, 1943) bio je srpski rodoljub, pravnik, pedagog, diplomata i sokolski vođa. Bio je istinski pionir Sokolskog pokreta u Kraljevini Srbiji (1882-1918).
Roditelji i detinjstvo

Rodio se u Jagodini 8. avgusta 1869. godine[1] od roditelja, oca Veljka, trgovca i majke Katarine.
Odmah po rođenju, nije odavao utisak da će dugo živeti, pa je to verovatno razlog što je već sledećeg dana kršten da se ne bi desilo da umre nekršten, što se smatralo velikim grehom.
U prilog tome govori i podatak da je obred krštenja obavljen u kući a ne u crkvi. Kum mu je bio Andreja Banković, đak iz Jagodine.

Vojislavovi roditelji venčali su se u jagodinskoj crkvi Sv. Arhanđela Mihaila 1. maja 1862. godine po starom kalendaru.
Oboje su bili kako se to onda govorilo „vtorobračni“. U drugom braku su proveli devet godina.

Mali Vojislav imao je svega godinu i po dana kad mu je umro otac Veljko.[2] On je ostao sa majkom Katarinom koja je preuzela potpunu brigu o njemu. Kad je stasao za Gimnaziju sa majkom je prešao da živi u Beograd.
Školovanje

Za razliku od svoje starije polubraće po ocu, Petru i Pavlu koji su se posle završene jagodinske Realke posvetili trgovini, mladi Vojislav je odlučio da nastavi dalje školovanje. [3]
Osnovnu školu završio je u mestu rođenja, a Gimnaziju u Beogradu.
Po svršetku Pravnog fakulteta u Beogradu 1892. godine, Vojislav Rašić postaje službenik Ministarstva spoljnih poslova i ubrzo odlazi u Pariz gde u poslanstvu Kraljevine Srbije (1882-1918) obavlja dužnost drugog sekretara.
Boravak u Parizu dobro mu je došao da nastavi školovanje na pariskoj Sorboni gde brani doktorsku disertaciju i dobija titulu doktora pravnih nauka.
Prvu godinu upisao je školske 1892/1893, drugu 1893/1894, treću 1894/1895, i četvrtu 1895/1896.
Sačuvane su i njegove studentske karte za školske godine 1898/1899 i 1899/1900.
Verovatno je morao da obnavlja četvrtu godinu dok ne položi sve ispite predviđene za doktorske studije.
U potvrdi Pravnog fakulteta (danas: Université Panthéon-Sorbonne: Sciences Juridiques et Politiques – Escuela de Derecho de la Sorbona), Univerziteta u Parizu (Université de Paris) od 10. decembra 1898. godine, vidimo da je 21. novembra 1898. godine polagao drugi ispit za doktorat.
Ispit je obuhvatao sledeće predmete: Politička ekonomija, Francusko zakonodavstvo o finansijama i finansijska nauka, Istorija ekonomskih doktrina i Industrijsko zakonodavstvo.
Diplomatija i dinastičke smene

Do 1901. godine obavlja niz diplomatskih dužnosti, od savetnika do konzula u srpskim poslanstvima u Francuskoj, Švajcarskoj i Grčkoj. U zemlju se vraća 1901. godine i zapošljava se u Ministarstvu finansija.
Najpre kao pisar I klase.[4], pa carinik treće klase Carinarnice beogradske, a 22. marta 1903. godine postavljen je za sekretara pete klase Ministarstva finansija[5]
Za depozitara glavne državne blagajne postavljen je 1. aprila 1904. godine.[6]
Usled smena dinastija ubrzo gubi državnu službu i počinje da se bavi advokaturom.

Još u vreme Obrenovića važio je za uglednog građanina.
U prilog tome govori da je rado priman u dvoru[7], ali i podatak da je, kad mu je umrla majka, na njenom pogrebu iz počasti činodejstvovao Mitropolit Srpski Inokentije (1840-1905), a pismo saučešća pored ostalih uputio Đorđe S. Simić (1843-1921) predsednik Državnog saveta.
Ne zna se kad je postao „Karađorđevićevac“, da li kad je uvideo da nema povratka na staru dinastiju ili kad su krenule pobede u Balkanskim ratovima (1912-1913).
Ali uočljivo je da je uvek uz Karađorđa Petrovića (1762-1817) pominjao i Miloša Teodorovića (1780-1860), i sa posebnim pijetetom (koliko je to bilo moguće) pisao o članovima porodice Obrenović.
Brak i potomstvo

Dr Vojislav Rašić se ženi 10. juna 1904. godine, Julkom, ćerkom čuvenog prvaka srpskog naroda u Vojvodini, poslanika, dr Mihaila Polit – Desančića (1833-1920).

U braku su imali četvoro dece: Mijajla, Katarinu, Minodoru i Mariju.
Ratovi i diplomatski poziv

Učestvuje u ovde već pominjanim Balkanskim, kao i u Prvom svetskom ratu (1914-1918) kao rezervni oficir.
Po povratku iz ratova radi u Ministarstvu inostranih poslova, najpre kao konzul na Krfu, od 4. maja 1919. godine. a zatim je, 1922. godine prebačen za konzula[8] u Celovcu, odakle je 14. novembra 1922. godine došao za šefa ruskog odseka Ministarstva inostranih dela.
Sledeće godine prelazi u Ministarstvo unutrašnjih dela gde je 18. avgusta 1923. godine postavljen za načelnika krajinskog Okruga, odakle je 13. septembra 1924. godine preveden za pravnog referenta podrinske Županije, a 12. septembra 1925. godine penzionisan.

Tridesetih godina 20. veka pominje se kao upravnik Doma staraca i starica u Beogradu.
Kao okružni načelnik u Krajini radio je na podizanju spomenika izginulim meštanima, borcima svetskog rata.
Obnovio je spomenik Hajduk Veljku Petroviću (1780-1813), a inicirao je, i bio predsednik Odbora za gradnju spomenika palim Negotincima14.
Isto tako je inicirao i uspostavljanje ustanove „Zaštitno okrilje okruga Krajinskog“ koja je imala zadatak da zaštiti sirotinju i nejač negotinskog kraja, prvenstveno ratnika umrlih ili iznemoglih.
Kao rezultat ovog rada je podizanje Dečijeg doma u Negotinu koji je završen 1930. godine.

Juna 1926. godine postavljen je za pravnog referenta Zadužbinsko – pravnog odeljenja Ministarstva Prosvete.
Dr Vojislav Rašić se istakao kao koristan javni radnik u brojnim društvima i društvenim akcijama.
Treba istaći njegovo angažovanje kao predsednika Dunavskog pevačkog društva „Kaćanski“ i Beogradske čitaonice.
Značajan je njegov doprinos u odboru za gradnju crkve Sv. Aleksandra Nevskog čiji je bio član16, kao i Udruženja nosilaca Albanske spomenice i dr.
Van naše zemlje, bio je 28. avgusta 1917. godine izabran za počasnog člana Društva jelinskih pozorišnih pisaca u Atini.
Kulturno-prosvetni i izdavački rad
Dr Rašić o drugom srpskom rodoljubu.

Profesor Rašić je napisao brojna dela od kojih su najznačajnija (ona o sokolstvu nisu ovde pobrojana):

„Iz grčke slobodijade, prepevi sa jelinskog“ (1891)
„Klefte i Suliote, istorijska rasprava“ (1892)
„Jesinski ustanak 1821. godine, istorisko diplomatska rasprava“ (1893)
„Droit constitutionnel comparé: des constitutions serbes et étrangères“ (1897)
„Ustavno uporedno pravo “ (1897),
„Le Royaume de Serbie: Étude D`histoire Diplomatique Et de Droit International“ (1901)
„La question de Peninsule Balkanique et spécialemen la question et les pretentions des Serbes“ (1903)
„Odgovor na ocenu dr St. Stanojevića o mome delu o mome delu (Le Royaume de Serbie: Étude D`histoire Diplomatique Et de Droit International), etc.“ (1903)
„Srbi i Balkansko pitanje“ (1904)
„Deoba nauke o pravu“ (1904)
„Građansko biračko pravo ili nacrt državnog sklopa i uputstva za biranje svih narodnih prestavnika“ (1905)
„Nazivi: privatno i javno pravo kod nas“ (1906)
„Uspomene sa Krfa: srpsko-jelinsko prijateljstvo iz 1916-1918 godine“ (1919)
„Sa viteških majskih grobova u Solunu: jedan potez iz srpsko-jelinske sajednice“ (1919)
„Komentar Uredbe o učiteljskim disciplinskim sudovima u vezi sa disciplinskim postupkom“ (1927)
„Uredba o učiteljskim disciplinskim sudovima (u) vezi sa disciplinskim postupkom“ (1927)
„Stevan Vladislav Kaćanski, stari bard: srpski nacionalni pesnik, novinar i javni radnik, duhovni vođa srpskog naroda, preteča oslobođenju i ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca“ (1928)
„Međunarodno društvo za trgovinsku nastavu, osnovano 13. jula 1901. g. u Cirihu“ (1929)

Začetnik Sokolskog pokreta
Vojislav V. Rašić (1869—1943), sokolski vođa.

Ipak, Rašićev najveći nacionalni doprinos bio je u razvoju „Sokolskog pokreta“ u Kraljevini Srbiji (1882-1918).
Njegove zasluge su tako velike da se on slobodno može smatrati jednim od utemeljivača „Sokolstva“.
Još kao gimnazijalac, krajem 1885. godine stupio je u Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje.
Od tada je veći deo svog javnog života posvetio propagiranju sokolstva i sokolske ideje.

Na njegovu inicijativu je 1891. godine usvojen nov Statut i na njegov predlog je društvo uzelo ime Soko i prešlo sa nemačkog na češki telovežbački sistem.
Dr Rašić je na taj način uveo sokolstvo u Srbiju, a društvo se od onda zvalo Beogradsko gimnastičko društvo „Soko“.
To je bio jedan od razloga što je među članovima došlo do rascepa i naredne godine (22. novembra 1892. godine) je osnovano Građansko gimnastičko društvo „Dušan Silni“ koje je ostalo privrženo nemačkom sistemu vežbanja.

Kad se 1900. godine, vratio sa studija iz Pariza sokolska ideja je gotovo sasvim zamrla.
Dr Rašić je tada prionuo na posao i u saradnji sa oficirima utemeljio sokolska društva po divizijskim središtima. Odveo je naše sokole na V Svesokolskom sletu u Pragu 1907. godine, gde je dobio i odelo češkog sokola i prvi je kod nas propagirao da članovi nose sokolsko odelo.
Kasnije je iz Češke nabavio 300 košulja, pantalona i dr. da se ne vežba u običnom odelu.

Po povratku iz Češke osnovao je u Kragujevcu 16. marta 1908. godine „Savez srpskih sokolova“.
Za celokupni srpski Sokolski pokret bio (od 1908. godine ) posebno je zadužen generalštabni pukovnik Milutin Gr. Mišković (1864-1934).
Od samog kraja 19. veka, pa do prvih decenija 20. veka osnivana su širom srpskog etničkog prostora patriotska društva Sokola i Pobratima.
Rašić tako postaje njegov (Miškovićev) saradnik, kao što razvija odnose sa Srbima i sokolskim vođama preko Drine i Dunava, kao što su dr Laza Popović (1877-1945) i Dušan M. Bogunović (1888-1944).

Uveo je naše sokole 1910. godine u Savez slovenskog sokolstva (osnovan je 1908. godine). Najpre je bio sekretar a kasnije i potpredsednik Beogradskog gimnastičkog društva Soko.[9]
Kad je napravljen Savez Sokolskih društava „Dušan Silni“ bio je predsednik Atletsko - rvačkog sokolskog društva.
Ali nažalost, kao i mnogi drugi ljudi koji stvaraju, ni dr Rašić nije bio pošteđen osude onih članova koji ništa ne doprinose.
Tako je tokom 1911. godine izbio spor između Gimnastičkog društva „Soko“ i dr Vojislava Rašića „zbog nepolaganja računa oko nabavki i rukovanja sa društvenim stvarima“.

I tako, umesto da uživa u plodovima svog rada, on je optuživan i klevetan od svojih saradnika što mu je teško padalo, pa je u „Srpskom vitezu“ naširoko pisao o nepravdi koja mu je učinjena.
Dr Rašić je propagirao Sokolski pokret.

Posle Prvog svetskog rata ponovo se uključuje u rad Sokolskog saveza gde radi najviše na propagandi, drži predavanja, piše članke i pesme i na taj način propagira sokolsku ideju.

Napisao je nekoliko dela i o fizičkoj kulturi:

„Sokolijada: zbirka sokolskih pesama za deklamovanje radi podizanja sokolskog viteškog duha“ (Beograd: „Gundulić“, 1930)
„I Spomenica: Srpsko sokolsko veče 8. XII 1907. godine“ (Beograd: Društvo „Beogradski soko“, 1907)
„II Spomenica: Češko sokolsko veče 7. II 1908. godine“ (Beograd: Društvo „Beogradski soko“, 1908)

Bio je urednik:
„Srpski vitez“, rodoljubivi list za viteško narodno vaspitanje telesno, moralno i narodnosno. 1909-1914

Umro je u Beogradu 28. januara 1943. u sedamdeset četvrtoj godini.
Za sobom je ostavio brojne objavljene i neobjavljene knjige i spise.
Ali iznad svega, ostavio je lepu uspomenu našem narodu ovaj redak patriota i Srbin.
Njegovi rukopisi su rasuti i rasprodati, a nije isključeno da je dosta toga završilo i na đubrištu.
Sticajem srećnih okolnosti deo rukopisa dr Rašića, otkupio je autor ovih redova, pa je ovaj tekst upravo pokušaj da se naša javnost upozna sa delima ovog velikog nacionalnog pregaoca i jednog od najsvestranijih Jagodinaca svih vremena, kako je to lepo napisao istoričar Ninoslav Stanojlović.
Dr Vojislav Rašić je bio i plodan pisac, a deo svojih pesama potpisao je pseudonimom – „Bioslav“.