Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
ISBN: Ms
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

1906.

SKZ
Knjiga br. 93.

Ljudevit Vuličević (ital. Lodovico Vulicevic; Cavtat, 30. septembar 1839 — Napulj, 27. jul 1916) bio je srpski pisac, esejista, filozof i sveštenik.[1][2]

Biografija
Na krštenju je dobio ime Petar Jeronim, ali će postati poznat po svome monaškom imenu – Ljudevit. Rastao je uz majku Jelenu (Jele) Vuličević, čije je prezime nosio.

Pučku školu završio je u rodnom gradu, a 1854. godine pristupio je franjevcima, kada je u dubrovačkom franjevačkom manastiru postao redovnik. Tu je završio gimnaziju, a 1856. premešten je u franjevački manastir svetog Pankracija u Barabanu, u Mletačkoj, gde je svečano zavetovan i tada je postao monah. U Veneciji je Ljudevit studirao filozofiju dve godine, a potom i teologiju tri godine. U Dubrovnik se vratio 1862. godine kao školovani sveštenik.

Vasa Stajić, pisac Vuličevićeve biografije piše: “Mati Jele bila je malome Petru Jeronimu i otac i majka. U ljubavi prema jedincu lakše ona zaboravljaše gorke svoje žalosti. Dojila ga je i hranila, a posle prelivala svoju dušu u njegovu, blagom i tihom svojom dušom stišavaše ona nemirni i burni duh budućeg borca. Pevala mu je narodne pesme i kazivala pripovetke i vezala ga time za naš narod tako da dugo školovanje u tuđini, i život u tuđini, ne mogaše prekinuti tu vezu.` Koliko je uloga majke u njegovom životu bila bitna i s kakvom ga je ljubavlju majka odgajala, videće se najbolje u kljizi „Moja mati“ koju su nazvali „poetskim manifestom uzvišenog čovekoljublja.”

Ljudevit Vuličević je bio učitelj Alekse Šantića u periodu kada je hercegovački pesnik boravio u Trstu kod ujaka Todora Aničića, bogatog trgovca.[2]

Stavovi
Iako katolički sveštenik, srpska narodna misao mu je bila primarna, pa je u tom kontekstu u pismu Štrosmajeru, iz Trsta, 8./20. septembra 1881. osudio protivslovenski i protivpravoslavni rad biskupa Štrismajera. Napisao je da su grozni odnosi između nas i Vatikana. Da su krvlju napisani oni listovi naše povijesti i da ih moramo držati vavjek otvorene pred očima svojeg naroda, da ga krivi proroci ne prevare i ne uvedu u nove napasti, u nesreće gore.[3] U istom pismu spominje srpske države, misleći na Srbiju i Crnu Goru. Papina vlast nastaje tek nakon Konstantinovog odlaska iz Rima u Carigrad.[4] Sveti Petar nije ni krenuo iz Palestine, pa po tome nije ni bio u Rimu i vlast koje pape zasnivaju na njemu, nije istorijski utemeljena. Ne piše Talijani, nego Talijanci, zamerajući papizmu što su samo oni pape. [5] Smatrao je da Sloveni i Srbi goreg dušmanina od Vatikana nemaju i da su se Srbi bogumili u Bosni, poturčili zbog okrutnosti Vatikana. U Puli su ga Italijani hteli živog u grob baciti 1872., čega je bio svedok biskup Juraj Dobrila.[6] Štrosmajeru je zamerao što radi prljav posao na širenju nenarodnog i protunarodnog katolicizma na Balkanu. Pisao mu je: Ti si vođa Hrvatima, a ne nama, tebi je svrha u Rimu... ti nas ne shvaćaš, ne shvaćaš Srpstva, Slavjanstva, a i mi tebe ne shvaćamo, ali o tebi, znaj da sumnjamo.