ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Iz novije engleske lirike
Odabrao Svetislav Stefanovic

Napredak, Beograd, 1923.
Mek povez, 147 strana.


Јелисавета Барет Браунинг; Џон Китс; Едгар Алан По; Алфред Лорд Тенисн; Данте Габриел Росети; Алџернон Чарлс Свинберн; Оскар Вајлд; Wалт Витман.

Džon Kits, Edgar Alan Po, Alfred Tenison, Svinbern, Oskar Vajld, Volt Vitmen...

Svetislav Stefanović (1. novembar 1877, Novi Sad — novembar 1944, Beograd) je bio pesnik, kritičar, prevodilac, esejist, dramski pisac, lekar i apologeta fašizma i rasizma u međuratnoj Jugoslaviji.

Svetislav Stefanović je po profesiji bio lekar, osnivač je Katedre za patologiju, a bio je predsednik i osnivač Jugoslovenskog lekarskog društva. Učestvovao je u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, više je puta odlikovan. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Njegova unuka je kompozitor Ivana Stefanović.

Dolazak nacionalsocijalista na vlast u Nemačkoj uticao je na Stefanovića da se odrekne svojih dotadašnjih shvatanja i prihvati ideje koje su dolazile iz Italije i Nemačke. Svoju fazu apologete fašizma Svetislav Stefanović je započeo 1934. serijom članaka u Vremenu o renesansi nacionalizma u Evropi.[1] U ovoj seriji članaka Stefanović je od 1935. počeo da zagovara superiornih rasa, iako je samo godinu dana ranije tvrdio da ne postoje superiorne i inferiorne rase.[2] Smatrao je opravdanim akciju spaljivanja knjiga u Hitlerovoj Nemačkoj.[3]

Na mestu predsednika SKZ se za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu bio je jedan od glavnih oslonaca nemačke propagande. Zalagao za izmenu književne i kulturne delatnosti SKZ u cilju favorizovanja nemačke literature „kao jednog od glavnih izvora iz koga će se crpeti ono najbolje, najkorisnije za srpsku kulturu“.[4] Objavljivao je propagandne tekstove u korist Nemaca i Nedića. Zameralo mu se to što je 1937. godine preveo Musolinijevu knjigu O korporativnoj državi. 1944. godine je streljan kao neprijatelj naroda i ratni zločinac.

Književni rad
Bio je modernista i avangardista. Poeziju je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Stražilovo (1893), Brankovo kolo (1911-1914), Bosanska vila (1911-1914), Hrvatskosrpski almanah (1911), Letopis Matice srpske (1913, 1926, 1928), Srpski glasnik (1916-1917), Srpski književni glasnik (1914), Delo (1914), Vihor (1914), Srpske novine (1916), Zabavnik(1917-1918), Dan(1919), Kritika(1921-1922), Misao (1919,1922,1923), Republika (1922, 1923, 1924), Vreme (1926), itd. Objavio je i sledeće knjige poezije:

Pesme originalne i prevedene I, II, III, Mostar, 1903, 1904, 1905.
Sunce i senke, Beograd, 1912.
Strofe i ritmovi, Beograd, 1919.
Granice, Beograd, 1926.
Gojko Tešić kaže da je od Stefanovićeve poezije znatno važniji njegov kritički angažman u odbrani koncepcije modernog srpskog pesništva. Branio je Disovo pesništvo u programskom članku Čast i sloboda tvorcima! (Brankovo kolo, 15. IX 1911), značajni su eseji u Bosanskoj vili(1912-1913), Više slobode stiha, Stih ili pesma?, a u međuratnom periodu brani modernističko pesništvo, naročito u eseju Uzbuna kritike i najmlađa moderna(Misao, 1921) i u polemici sa Markom Carom (Misao i Politika).

Stefanović je bio poznat kao kritičar svojih savremenika. Smatrao je da se previše energije troši na rat sa starom umetnošću, umesto na oslobađanje nove. Kritikovao je veštačku konstruisanost i nedostatak intuitivnosti i spontanosti u avangardnoj poeziji. Verovao je u pobunu, obnoviteljsku misiju, ali i u povratak varvarsta i primitivizma u književnost, smatrajući da predstavljaju osveženje za umetnosti. Međutim, tridesetih godina Svetislav Stefanović napušta koncepciju za koju se zalagao, odriče se modernizma, postaje konzervativan i prelazi na književnu desnicu.

engleska lirika, nova engleska poezija, moderna, romantizam, engleski romantičari, simbolisti...