Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
ISBN: Ms
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Pjer Loti (franc. Pierre Loti), pravim imenom Luj Maro Žilijen Vio (franc. Louis Marie-Julien Viaud; Rošfor, 14. januar 1850 — Andej, 23. jun 1923), bio je francuski mornarički oficir i književnik; romanopisac impresionist kojeg su privukli retki i nepoznati pejzaži i civilizacije: Lotijeva ženidba (1882), Moj brat Iv (1883), Islandski ribar (1886), Ramunčo (1897). Blistav uspeh ovog neoromantičarskog pisca neposredno je bio vezan za njegov površni sentimentalni egzotizam.

Bio je član Francuske akademije, na poziciji 13, u periodu 1891—1923. Prijatelj, a jedno vreme i impresario mu je bio književni kritičar, putopisac i juvelir iz Pariza, knez Božidar Karađorđević, sin Karađorđevog unuka Đorđa Karađorđevića.[1]

Biografija
Otac Pjera Lotija, Teodor (Théodore) postao je protestant neposredno pre venčanja, ali je majka Hadin Teksije (Nadine Texier) poticala iz protestantske porodice, pa je bio asketski vaspitavan: išao je u protestanstku školu, posećivao baku i čitao Bibliju svaki dan sa svojom porodicom. Sa 10 godina je želeo da postane pastor. Ali zbog blizine mora, snova njegovog brata, koji je bio 15 godina stariji od njega, i priča povratnika iz kolonija, maštao je i da putuje. Kasnije, brat mu je umro u Bengalskom zalivu a porodica zapala u finansijske teškoće. Otišao je u Pariz 1866, upisao se u Mornaričku školu, i 1869. krenuo na svoje prvo putovanje po Mediteranu. Počeo je da piše članke koje je slao u Francusku, ilustrovane izvanrednim crtežima. Napredovao je i u karijeri, proputovao je mnoge zemlje: Tahiti, Daleki istok - Sajgon, Formoza, Japan, a svoj dom je dekorisao na ekscenričan način, koristeći egzotične suvenire sa ovih dalekih putovanja. Oženio se 1886. sa Blanš Fran Ferije (Blanche Franc de Ferrière) koja je bila blaga i poslušna žena. Odlikovan je Velikim krstom Legije časti 1922.



Pjer Loti je bio prilično paradoksna ličnost: sa jedne strane nije nikad zaboravio svoje provincijsko poreklo i dugo je tražio duhovno ispunjenje. Sa druge strane, bio je zaslepljen sjajem slave i novca. Tako da se i njegov rad može posmatrati iz dva ugla: polu-autobiografske, pomalo sentimentalne staromodne priče, nasuprot bajki čoveka čija je strast bila da proputuje čitav svet.[2]

Književni rad
Pjer Loti je svoj prvi roman `Azijada` objavio 1879. godine. To je polu-autobiografski tekst baziran na piščevom dnevniku iz 1876. i 1877. godine, kada je kao mladi francuski mornarički oficir boravio u Grčkoj i Istambulu. U ovoj neuobičajenoj kombinaciji dnevnika i romana mogu se naći zanimljivi opisi istambulških ulica, trgova, kuća, bazara, kafana, džamija, groblja, itd. u kojima posebno dolazi do izražaja Lotijevo divljenje prema turskoj kulturi. Tu se odvija ljubavna veza između Azijade, žene iz harema i engleskog oficira Lotija. [3]

Glavninu njegovog opusa čine romani koji su često pisani u prvom licu i u kojima autor opisuje svoje prolazne ljubavne veze u raznim delovima sveta (u Turskoj, na Tahitiju, u Senegalu, Japanu itd.): `Azijada`, `Lotijeva ženidba`, `Roman jednog spahije`, `Gospođa Krizantema`. Osim dalekih zemalja zanimaju ga i pokrajine Bretanja i Baskija: njihove je jednostavne i pobožne stanovnike koji neguju drevne običaje i poseban odnos sa prirodom prikazao u romanima `Moj brat Iv`, `Islandski ribar`, i `Ramunčo`. Njegova rodna kuća u Rošforu 1970-tih je pretvorena u muzej.[4]

Zanimljivosti
U Istanbulu postoji Pjer Loti hotel, kao i Pjer Loti Kafe, na uzvišenju sa koga se pruža najlepši pogled na grad. Danas njegove romane opisuju kao mešavinu klišea i fantazije, i verovatno bi bio zaboravljen da nije znao gde da pije čaj, pa njegovo ime ne čuva literatura, već ova kafana.