ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Godina izdanja: Posle 1950.
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Beograd 2006. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 568 strana.


Na predlistu posveta čuvenog srpskog teatrologa Jovana Ćirilova.

Knjiga je odlično očuvana.
K5


Jovan Ćirilov (1931), po obrazovanju filozof, inače teatrolog, dramaturg, dramski pisac, romanopisac, pesnik, publicista, legendarni upravnik „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“ i selektor „Bitefa“, počeo je da na poziv uredništva NIN-a piše kolumnu „Reč nedelje“ 31. avgusta 1986. godine. Reč koja je obeležila tu nedelju bila je reč vaterpolo, a zanimljivo je da je autoru vraćen jedino taj prvi tekst. Tačnije, Ćirilov je izabrao reč narandžasto, ali je urednicima bilo važnije šta se događa na vaterpolo turniru u Madridu od toga koja će boja obeležiti jesenju modu, pa su ga zamolili da napiše kolumnu na temu vaterpola. To je donekle odredilo profil kolumne, potrebu da bude aktuelna, pa je najviše tema bilo vezano za političke događaje, iako je Jovan Ćirilov provlačio kroz prelom i desetine tekstova o rečima koje su se isticale u svetu kulture. Jedan od običaja, recimo, jeste etimološko pojašnjavanje naslova romana koji dobije NIN-ovu nagradu i mini-esej o nagrađenom piscu. Krajem avgusta 2006. godine kolumna „Reč nedelje“ je obeležila dvadeset godina izlaženja, iz nedelje u nedelju, ukupno, čini mi se, 1060 sedmica ili tu već nešto. Kao redovan čitalac primetio sam da je izostala samo jednog petka i to ne greškom pisca, već zbog drugačijeg preloma NIN-a o nekom jubileju.
Jovan Ćirilov je pisao temeljno, znalački, predano, uredno i redovno, retko kad površno, birajući pre svega reč koja je obeležila nedelju, da bi potom u krakom eseju – koji će upotpuniti oštroumna karikatura Jugoslava Vlahovića – otkrivao etimologiju reči, objašnjavao njenu evoluciju, često potkrepljujući tekst pasusima iz svetske književnosti, naročito poezije. To je svakako davalo jedan dobar štimung tekstovima i učinilo da ne budu esejistički uštogljeni, nego duhoviti i još češće ironični. Često sam slušao komentare čitalaca, a pogotovo kolega pisaca i novinara, pokušavajući da saznam šta misle o ovoj kolumni. Bilo je malo kritika, a jedna o kojoj sam dosta polemisao sa prijateljem govorila je kako u kolumni nema jakog stava autora o temi o kojoj piše. Nisam se sa tim složio, jer su same reči i njihova etimološka pozadina bile prave varnice nakon kojih bi svaki komentar bio izlišan. Na nekim mestima, pogotovo kada su imena i prezimena političara bila u naslovu, bilo je skroz neverovatno kako je značenje skriveno u njihovim imenima bilo povezano sa onim što su činili ili onim što je tek trebalo da učine. Reči su se zapravo sudbinski igrale same, a kroz otkrivanje njihove „metaforičnosti“ Jovan Ćirilov je davao svoj komentar. Više od toga nije trebalo.
Sreća je što su sve te kolumne pisane dvadeset godina sabrane u knjizi Reč nedelje i to u dva obimna toma. Reči nedelje pisane od 1987. do 1995. godine objavio je 1996. godine podgorički „Oktoih“, a beogradska „Prosveta“ skoro nas je obradovala novim izdanjem u kome su sabrane kolumne od kraja te 1995. godine na ovamo. Lepo opremljena knjiga sa ilustracijama Jugoslava Vlahovića i hronologijom događaja na kraju. Autor je beležio najvažnije momente koji su obeležili godine koje su prošle, tako da ta kratka hronika nadopunjuje sve one članke koji pre njih idu. Zbog toga je Reč nedelje zapravo istorija, ali i jedan bogati rečnik – novi rečnik Jovana Ćirilova.