ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

D(ragoljub). J. Filipović, KOSOVSKI BOŽURI, Knjižara S. B. Cvijanovića, Beograd, 1921. (drugo, dopunjeno izdanje)

Originalni meki papirni povez.
Solidna očuvanost, korica i listovi u dobrom stanju.

Autor - osoba Filipović, Dragoljub J., 1884-1933 = Filipović, Dragoljub J., 1884-1933
Naslov Kosovski božuri / D. J. Filipović
Vrsta građe poezija
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1921
Izdanje 2. dopunjeno izd.
Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. B. Cvijanović, 1921 (Beograd : Pavlović i komp.)
Fizički opis 39 str. ; 17 cm
(Broš.)

Pet objavljenih zbirki pesama Dragoljuba J. Filipovića (1884–1933) „Krvave strune“, „Kosovski božuri“, „Srbljak“, „Moravske davorije“ i „Niče raja“ predstavljaju značajan domet srpske poezije između dva svetska rata. Sa svojim narodom i srpskom vojskom Filipović je proživeo golgotu I svetskog rata, povlačenje preko Albanije, Krf, Bizertu i solunski front, što je ostavilo dubok trag u njegovoj duši i poeziji. U godinama nakon rata, ovaj „učitelj i narodni pesnik“ je slovi za čoveka posebnog kova, pesnika, boema, borca za opšte dobro, ali istovremeno i nesrećnog pesnika zadojenog tugom i svesnog prolaznosti. Ako bih takve ljude nazvao ljudskim i moralnim gromadama, veličinama, ne bih pogrešio, jer oni kao da imaju večiti cilj da na svojoj, staroj zemlji, otkriju novu zemlju i da stvore novi svet, pravedniji, svet pesme, svet vere.
Opsednutost kosovskom srednjovekovnom tematikom, a posebno atmosferom koju je pesnik mogao da namiriše u vazduhu uoči bitke koja je promenila tok istorije jednog naroda je značajan motiv u Filipovićevom stvaralaštvu. Pesnik bi sve dao da je i on sam mogao da bude među ratnicima koji su svesno krenuli u smrt da bi odbranili svoju zemlju. Pesnik piše o smrti svakog manje ili više poznatog junaka tog čuvenog boja, tumači svaku nit, od kneževe večere do kosovke devojke, svakome je darivao makar jednu pesmu. U knjizi „Sabrane pesme“ su osim pesama kosovskog ciklusa objavljeni i ciklusi pesama o Kraljeviću Marku, o hajducima, te o I srpskom ustanku i herojima.
Motiv slutnje smrti, izrazit u velikih pesnika, kod Filipovića je prisutan u bezmalo svim pesmama, nebo, ptice, kamen, prirodne pojave, magla – slute smrt, bilo smrt junaka, bilo smrt čeda, bilo smrt onih već umrlih. „Sa pesmom u smrt“, to je motiv od koga prosto vrvi Filipovićeva poezija. „Kobna suza iz sestrinskog oka...“, kako bi to rekao pesnik. „Nije lako neljubljen umreti“… Pesnik žali sam život, nemoćan pred smrću, propašću, nepravdom i žali za jednim starim carstvom koje je smatrao plemenitim, veliča žensku lepotu, žensku patnju, bol za izgubljenim sinovima i muževima. Obraća se gradovima, crkvama, rekama, poljima na kojima se bila bitka – kao da su živa bića, jer za njega ta mesta odišu krvlju, prkosom slabijeg, ali dostojanstvenog i u porazu. Po njemu „zvezde pesmu zapevaju staru“, „noć miriše; mesec snuje tajne“, „stare pesme mrtve zvezde slave“. Filipovićevua poeziju krase sve vrline srpskih narodnih epskih pesama, očito da je iz nje proistekla, inspirisana desetercem, tradicionalnim vrednostima, „čojstvom i junaštvom“, ali i prethrišćanskom mitologijom, vilama kao sestrama ratnika koji su sinovi zmajeva.
„Sada te zdravi sloboda, kupljena krvlju mog roda.“ To je pesnikova poruka i opomena svima nama danas, nama koji imamo mnogo snova. Naši preci su vekovima sanjali samo jedan san – da nas, svoje potomstvo oslobode ropstva. Oni su uspeli u tome, svoj uspeh su platili krvlju svojom i krvlju svoje dece, a čini se da se to danas tako lako zaboravi. Pesme „Bulkina tuga“ i „Srušeni oltari“ predstavljaju pesničko osvešćenje, priznanje da mnogi potomci tih velikih ljudi – nisu zaslužili blagodeti zbog kojih su se njihovi preci žrtvovali. Sa druge strane, pak, „Krvave strune“ su pesma kojom se pesnik obraća onima drugima – koji to umeju da cene. „Seljaci su skromni bili, sad su slični bogovima“, stihovi su iz pesme „Večna slava, sunca naša“, kojima pesnik odaje najveće moguće poštovanje svom rodu.
„Odlazak ždralova“, „Čempresi stari“, „Starinski zvuci“ i „Priča starine“ su pesme koje bi trebalo da se nalaze u svakoj ozbiljnoj antologiji srpskog pesništva. „Prolećna tuga“ je rilkeovski primer kako iz pesme veje tuga, čak i kad je radostan događaj posredi. Zanimljive su, u tematici Kosova, pesme „Snovi Hajkunini“ i „Marko i Arapka devojka“ u kojima se slave ljubavi srpskih ratnika i turskih devojaka.

KC