ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

„Zbor derviša“, satirična poema. Prvo izdanje iz 1949.
Naslovnica i ilustracije Zuko Džumhur. Knjiga je u dobrom stanju.

Autor - osoba Kulenović, Skender, 1910-1978 = Kulenović, Skender, 1910-1978
Naslov Zbor derviša / Skender Kulenović ; naslovnu stranu i ilustracije izradio Zuko Džumhur
Vrsta građe poezija
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1949
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Politika, 1949
Fizički opis [27] str. : ilustr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Džumhur, Zuko, 1921-1989 = Džumhur, Zuko, 1921-1989
(Broš.)
Napomene Turske riječi: str. [27].

SKENDER KULENOVIĆ
(Bosanski Petrovac, 2. 9. 1910 – Beograd, 25. 1. 1978)
Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa („Pregled“, „Književne novine“, „Nova misao“). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978.
Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac „Ocvale primule“ Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu „Hrvatska vila“, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu „Novi behar“ u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu „Putokaz“, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu „Izraz“, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke.
Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu „Krajiški partizan“, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima – motivom, likom, jezikom i ritmikom – Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije.
Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu.
O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković.

Ivo Andrić ga je okarakterisao kao umetnika „živog duha i bogatog srca”, koji „ume u dve brazde da ore” – u literalnoj i likovnoj. Književni i filmski kritičar Milan Vlajčić ga smatra jednom od najznačajnijih i najslojevitijih stvaralačkih ličnosti u jugoslovenskoj kulturi druge polovine prošlog stoleća. Za reditelja Mirzu Idrizovića, on je božanski daroviti mudrac, u kome su se sretno susreli istok, zapad, sever i jug. Čega god bi se dotakao, postajalo je umetnost, zapisao je o njemu Momo Kapor.
Zulfikar Zuko Džumhur (1920‒1989), bio je novinar, slikar, karikaturista, ilustrator, književnik, scenarista, scenograf, kostimograf... Centar njegovog stvaralačkog univerzuma bio je list „Politika”, u kojoj je objavljivao putopise i karikature, gotovo četiri decenije. Džumhurov opus čini gotovo 10.000 karikatura, crteža i ilustracija, kao i 35 pozorišnih scenografija.
Autor je sedam knjiga (tri su objavljene posthumno), a za prvu, „Nekrolog jednoj čaršiji” (1958) predgovor mu je napisao Ivo Andrić. To je jedini predgovor koji je naš nobelovac ikome ikada podario. Bio je koscenarista filma „Miris dunja” (1982) jugoslovenskog kandidata za „Oskara”. Najšire je upamćen kao tvorac i voditelj kultnog putopisnog TV serijala „Hodoljublja”, svojevrsnog hodočašća Evropom, Azijom i Afrikom. I danas, u vreme svakojakih tehnoloških televizijskih čudesa, „Hodoljublja” plene toplinom i pripovedanjem slikovitijim od slike.
Ostalo je za Džumhurom i ono što izmiče faktografskom popisu. Ostalo je sijanje koje su upijali svi koji su imali privilegiju da ga upoznaju. Ostali su biseri mudrosti rasuti u intervjuima, u docnije zapisanim ili predanjem prenošenim kafanskim kazivanjima i anegdotama. I zato ne čudi što je u ovoj mračnoj 2020. zaiskrilo nekoliko manifestacija, kojima je obeležen vek od rođenja Zuke Džumhura.
U njegovom rodnom Konjicu, u Sarajevu, u Beogradu i Herceg Novom, gde je proveo poslednje decenije života, oživela su sećanja na čoveka kome je ceo svet bio domovina, a sav ljudski rod porodica.
Zukov zavičaj bili su ne samo predeli već i ljudi. Kako je to i sam rekao u jednom od poslednjih intervjua: „Ako sam i imao neku sreću u životu, to je sreća da se družim s ljudima s kojima se vredelo i vredi družiti.”
Jedan od tih u kojima je ostavio svetlosti trag, bio je i pisac Mirko Kovač, koji mu je uzdario divnom posvetom u svom romanu „Kristalne rešetke” (1995). Glavni lik u šetnji Kalemegdanom sreće Zuka i s njim kratko razgovara, nakon čega zaključuje: „Kad god sam sreo Džumhura, nešto sam naučio.”
A šta tek reći za roman „Zelena čoja Montenegra” (1992) kojim je Momo Kapor u literaturu pretočio višedecenijsko prijateljstvo s Džumhurom? Jedna od anegdota koju je Kaporovo pero sačuvalo, zbila se u Herceg Novom, dok je pored bašte kafane u kojoj su sedeli, oznojen i zadihan promakao neki pobornik džogiranja, kako se u to vreme nazivalo rekreativno trčanje.
„Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu, a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, prokomentarisao je Džumhur.
Toj rečenici je naš biolog dr Predrag Slijepčević, profesor na Londonskom univerzitetu „Brunel”, pre nekoliko godina posvetio fantastičan esej, naslovljen „Balkanski Sokrat”. Prema njegovom tumačenju, Džumhurova poruka je da je egzistencijalni problem zapadne civilizacije (koju oličava oznojeni trkač) to što nije sposobna da razluči mudrost od ludosti:
‒ Prvi deo rečenice „Alah nam je dao tačan broj koraka koje ćemo napraviti u životu”, može se izraziti rečju optimum. Tačno onoliko koliko treba, ako je manje ne valja, ako je više isto tako ne valja. Filozofski, optimum je mudrost ili sposobnost da se zna svoje mesto u svetu. Drugi deo rečenice – „a on, budala, žuri da ih što pre potroši”, može se izraziti rečju maksimum. Filozofski rečeno, maksimum je ludost. Ludost je precenjivanje svog mesta u svetu. Sve što Zapad radi je bežanje od optimuma i težnja maksimumu ‒ poentira dr Slijepčević.
A Zuko Džumhur je znao svoje mesto u svetu, koga je napustio pre 31 godine. Sahranjen je na današnji dan, na rođendan SFR Jugoslavije, države čiji je bio jedan od simbola. Otišao je pre godina krvavog razlaza.
Na zaključak da je otišao neponovljivo dobar čovek, verovatno bi se dobroćudno namrštio. „Dobar čovek ne postoji, to je veštačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom”, govorio je.
Na lament da je s ovog sveta otišao prerano, sigurno bi se dobroćudno namrštio.
Jer svakom je dat tačan broj koraka...
Likovni simbol jedne epohe
Karikaturu koja je vizuelni simbol raskida Titovog režima sa Staljinom i Informbiroom naslikao je upravo – Zuko Džumhur. Objavljena je 1951. u Književnim novinama”, a onda ju je preuzela „Politika”, zajedno s njenim autorom, koji je i „ozbiljno propisao” na stranicama našeg lista.
Na karikaturi je Karl Marks za radnim stolom, a iznad njega na zidu – uramljena slika Staljina. Ovaj lucidni prikaz ideološke inverzije bila je prva karikatura stvorena iza „gvozdene zavese” koju je objavio neki zapadni list (nemački „Štern”), a uvrštena je i u brojne antologije. U Kusturičinom filmu „Otac na službenom putu” zaplet počinje kada glavni lik Mehmed Meša (tumači ga Miki Manojlović) komentariše Zukinu karikaturu rečima „E vala ga prećeraše”, nakon čega je, kao informbirovac, dopao robije.
Tako je slikopisao Zuko
Upečatljiv zapis o Džumhurovom kreativnom likovnom činu ostavio je i Minja Bojanić, dugogodišnji dopisnik podgoričke „Pobjede” iz Herceg Novog:
„Svaki je četvrtak u nedelji bio dan njegove neskrivene novinarske groznice. Čak i u jeseni života, onu svoju čuvenu karikaturu za naslovnicu nedeljne „Politike” porađao je s vidljivom mukom, uz blagu nervozu i u pozi nekog sasvim odsutnog indijskog mudraca. Belinom papira formata A-4, tek bi se oglašavala jedva čujna škripa naliv-pera „monblan” ili „pelikan”, obavezno ispunjenih crnom tintom. Preko prve verzije, obično bi sledio novi list i dugo kopiranje s korekcijom početne ideje. Pa treći, četvrti, peti... Uglavnom, ispod stola bi svaki put ostajala gomila, čak i desetine varijanti Džumhurove iste „priče bez reči”.
‒ Crtež ište strogu higijenu, moraš stalno da ga čistiš i čistiš, da učiš, moj Bojaniću”, ponavljao bi, slavodobitno zatvarajući oveći roze koverat, nakon gotovo ritualnog kvašenja lepljivih rubova jezikom. Istom predanošću ispisivao bi i adresu: „Politika”, Beograd, Makedonska 29 ‒ zapisao je Minja Bojanić.

Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista.
Rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine, a potiče iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam Džumhur i majka Vasvija rođena Rufo. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gdje mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. godine. Počeo je studirati pravo, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića. Prve crteže je objavio u „Narodnoj armiji“ 1947, a od tada sarađuje kao karikaturista i ilustrator u „Ježu“, „Borbi“, „Vetrenjaci“, „Politici“, „Oslobođenju“, reviji „Danas“, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura.
Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište, a posljednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zajedno sa Momom Kaporom autor knjige „Zelena čoja Montenegra“. Umro je u Herceg Novom, a ukopan u rodnom Konjicu 29. novembra 1989. godine. Zuko Džumhur je bio izuzetan čovjek. Sâm predsjednik SFRJ Josip Broz Tito vrlo rado se družio s njim. Zuko je jedan od najvećih boema svoga vremena.
KC