ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1850 - 1899.
Autor: Domaći
Tematika: Pozorište
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Iz pozorišta: Prve beleške iz života jedne državne i društvene ustanove naše / Svetislav Vulović


Beograd 1879. Mek povez, ćirilica, XII + 62 strane.
Napomena: u sadržaju tragovi grafitne olovke (obeležene kritike predstava); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana.


Prva knjiga , prikaz izabranih predstava objavljivanih u listu Otadžbina, Svetislava Vulovića (Ivanjica, 29. novembar 1847 — Beograd, 3. maj 1898) , čuvenog srpskog književnog i pozorišnog kritičara, istoričara književnosti, rektora Velike škole i akademika.





Ja molim čitaoca , da ne traži u ovim člancima ništa više, no što može i u pozorištu naći, i da svoju dragocenu ozbiljnost pričuva kao bele pare za crne dane.
Ovo je bio pristup jednom nizu mojih recenzija u Otadžbini, a pisan je pre četiri godine. Sad bih pak imao da rečem mnogo više o pozorištu. Ali nisam rad bio kvariti novim melodijama prvoga u kola svojih pozorišnih beležaka. Samo je ponegde, ponegde ušao nov zvuk. No radi objašnjenja, možda nešto i radi sujete, hoću da propratim ove listiće s nekoliko novih reči.
Bilo je više recenzija u ovom kolu, ali sam ih pri štampanju „škartirao` — ne da na sigurno dobijem , nego da s manje srama izgubim.
Dela, o pojima sam ovde govorio, ponajizbranija su dela našeg pozorišnog repertoara. Po njima se može suditi o dobroti njegovoj. O Seljaku milijonaru, Raspikući, Alpijskome caru — o Rajmundijadama i Žilvernijadama nisam hteo ni govoriti. Tu čast ostavljam urednicima političnih listova.
Recenzije nisu pisane po propisanoj šemi. Ovo nije dramaturgijski bukvar, već slikanje — možda u slabom pokušaju — jedne strane našeg društvenog života. Tako o prestavljačima nije gotovo ništa govoreno. Nije se imalo kad za to. A glumci našeg narodnog pozorišta — čast im ! — još su ponajbolji faktori njegovi. A o njima i onako — osobito o glumicama — dosta govore i naši politični listovi.

Reklo se nekad o ovim recenzijama , da liče na Berneove recenzije. Bog i vera krađe nije bilo. Ali mi je Berne u đačkim godinama bio ponajmilija lektira. On me je naučio nešto, što mu nikad zaboraviti neću — pisati istinu. Možda se tom lektiroi nešto i prilepilo , asimilovalo. Kako mu drago ja se njega ne stidim. Neka se samo on od mene ne postidi.
Iz predgovora