ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Retko

Kao na slikama

JVG
1919

Prvi deo je jedino izašao iz štampe




Boljševik (rus. большевик, od reči больше — „više“), ime je za pripadnika levog (revolucionarnog) krila Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRP) posle njenog raspada na boljševike i menjševike.[1] Do raskola u partiji je došlo na njenom drugom kongresu 1903.[2] kada je boljševičko krilo stvorilo stranku RSDRP(b), gde je b označavalo boljševike. Ubrzo posle dolaska na vlast novembra 1917. partija je promenila ime u Ruska komunistička partija (boljševika) (RKP(b)). Partija je 1952. formalno izbrisala reč boljševik iz svoga imena.

Boljševici (ili maksimalisti) bili su organizacija profesionalnih revolucionara koju je osnovao Vladimir Lenjin.[2] Ona je imala unutrašnju demokratsku strukturu zasnovanu na principu demokratskog centralizma. Sebe su smatrali avangardom revolucionarnog proletarijata Rusije. Njihova ideologija i delovanje se često naziva boljševizam.


Oktobarska revolucija, službeno Velika oktobarska socijalistička revolucija, takođe poznata i kao Boljševička revolucija ili Novembarska revolucija, bila je druga faza Ruske revolucije 1917. (prva faza je bila Februarska revolucija). Oktobarsku revoluciju su predvodili Vladimir Lenjin i boljševici, zajedno sa menjševicima, levim socijalistima-revolucionarima i anarhistima.

Uvod[uredi | uredi izvor]
Najvažnije revolucionarne aktivnosti u Petrogradu, tadašnjoj prestonici Rusije, su bile pod komandom Petrogradskog sovjeta, na čijem je čelu bio Lav Trocki i Vojnog revolucionarnog komiteta, na čijem je čelu bio Adolf Jof. Revolucija se smatra kao reakcija na napore koji su bili stavljeni na carsku Rusiju kao rezultat Velikog rata.

Revolucija je zbacila Rusku privremenu vladu, što je dovelo do Ruskog građanskog rata, koji je pratio osnivanje Sovjetskog Saveza 1922.

U početku su događaji nazivani Oktobarska pobuna ili Ustanak 25., kao što se može videti u tadašnjim dokumentima, na primer, u prvom izdanju kompletnih Lenjinovih dela. Vremenom, Oktobarska revolucija je počela da se posmatra kao vrlo važan globalni događaj i prvi u nizu događaja koji će položiti temelje za Hladni rat, borbu između Sovjetskog Saveza i zapadnih kapitalističkih država, uključujući i SAD.

Velika oktobarska socijalistička revolucija (ruski Великая Октябрьская социалистическая революция) je bilo zvanično ime za Oktobarsku revoluciju u Sovjetskom Savezu od 10. godišnjice revolucije 1927. Danas ovo ime koriste uglavnom ruski komunisti. Naziv Crveni Oktobar (Красный Октябрь) je takođe korišćen da se opišu događaji iz ovog meseca; ovo ime je nosila fabrika traktora koja je postala poznata zahvaljujući bici za Staljingrad, moskovska fabrika slatkiša i izmišljena sovjetska podmornica.

Uzroci[uredi | uredi izvor]
Narastajuće nezadovoljstvo radnika i vojnika je izazvalo da učine nemire tokom nekoliko dana jula, koji će postati poznati kao Julski dani. Ove nemire je izazvala junska ofanziva protiv Nemačke, u kojoj je ministar rata Aleksandar Kerenski poslao rusku vojsku u veliki napad, koji je na kraju odbijen. Julske dane je takođe izazvao bes radnika zbog njihovog ekonomskog položaja. Grupa od 20.000 naoružanih mornara iz Crvenog Kronštata je umarširala u Petrograd i zahtevala da sovjeti preuzmu vlast. Prestonica je bila bez odbrane tokom dva dana. Nakon gušenja nemira, vlada je okrivila boljševike za podstrekivanje pobune i mnoge boljševičke vođe, uključujući Lenjina i Grigorija Zinovljeva, su bili primorani da se kriju. Iako je Boljševička partija radila polu-legalno tokom jula i avgusta, njen položaj na krajnjoj levici je konsolidovan. Radikalni antiratni socijal-demokrati, kojima su se početkom godine pridružili mežrajonci, su se stopili sa boljševicima u avgustu. Mnogi od njih, posebno Trocki, Jof i Konstantin Jurenev će se pokazati vitalnim za boljševičko preuzimanje Petrograda.

Kornilovljeva afera je bila još jedan katalizator za revoluciju. Aleksandar Kerenski, koji je držao položaje i u Privremenoj vladi i u Petrogradskom sovjetu, je verovao da mu je neophodan poverljiv vojni zapovednik. Međutim, nakon imenovanja, Lav Kornilov je video priliku da sa svojim vojnicima osvoji grad i sam preuzme vlast u Petrogradu. Kada je Kerenski shvatio šta se dešava, uspaničio se, a boljševička Crvena garda se ponudila da odbrani grad. Kerenski je čak toliko bio siguran u njih da im je dao oružje. Kornilovljevi vojnici na kraju nisu ni pokušali da osvoje grad, pošto ih je delegacija vojnika koji su branili grad ubedila da se zaustave na železničkoj stanici, protivno željama njihovog komandanta. Međutim, ovo je bila velika prekretnica prema Oktobarskoj revoluciji. Boljševici su smatrani za branioce grada i podrška im se veoma uvećala, a podrška Kerenskom i Privremenoj vladi je opala. Nakon Kornilovljeve afere, ugled Kerenskog je bio „nepovratno pokvaren“. Boljševici su postali najjača grupa u Petrogradskom sovjetu početkom septembra 1917, dok je Trocki postao predsednik Sovjeta.

Događaji[uredi | uredi izvor]

Krstarica Aurora
Dana 23. oktobra 1917. (po julijanskom kalendaru koji je u to vreme bio korišćen u Rusiji; 5. novembra po sadašnjem gregorijanskom kalendaru), boljševički vođa Jan Anvelt je poveo svoje levičarske revolucionare u pobunu u Talinu, tadašnji centar Estlanda. 25. oktobra (7. novembra) Vladimir Lenjin je poveo svoje snage u pobunu u Petrogradu, protiv neefikasne Privremene vlade Aleksandra Kerenskog. Tokom svog većeg dela, nemiri u Petrogradu su bili bez prolivene krvi, sa Crvenom gardom, predvođenu boljševicima, koja je zauzimala vladine ustanove uz mali otpor pre konačnog juriša na Zimski dvorac u noći između 6. i 7. novembra. Juriš, koji je predvodio Vladimir Antonov-Ovsenko, je pokrenut u 21:45, nakon pucnja iz krstarice Aurora. Zimsku palatu su čuvali Kozaci, Ženski bataljon i odred kadeta vojne akademije. Dvorac je zauzet oko 2 posle ponoći. 7. novembar je uzet kao zvaničan datum Oktobarske revolucije. Kasniji zvanični sovjetski dokumenti o revoluciji će pokazati ove događaje dramatičnijim nego što su zaista bili. Filmovi koji su snimljeni mnogo kasnije pokazuju veliki juriš na Zimski dvorac i žestoke borbe, ali su u stvarnosti pobunjenici nailazili na malo ili nimalo otpora i bili su u mogućnosti da praktično uđu u zgradu i da je osvoje. Pobuna je planirana tako da preda vlast nad državom Drugom sveruskom kongresu sovjeta predstavnika radnika i vojnika koji je počeo 7. novembra.

Ishod[uredi | uredi izvor]
Drugi kongres sovjeta je činilo 650 izabranih predstavnika; 390 njih su bili boljševici i oko 100 levih socijalista-revolucionara, koji su takođe podržavali zbacivanje Privremene vlade. Kada je objavljen pad Zimskog dvorca, Kongres je usvojio dekret o prelasku vlasti na Sovjet predstavnika radnika, vojnika i seljaka i tako ratifikovao revoluciju. Prelazak vlasti nije prošao bez neslaganja. Središnje i desno krilo socijalista-revolucionara, kao i menjševici su verovali da su Lenjin i boljševici nelegalno preuzeli vlast i izašli su pre nego što je rezolucija usvojena. Dok su izlazili, podsmehivao im se Lav Trocki koji im je rekao:

Vi ste jadni izolovani pojedinci; vi ste gubitnici; vaša uloga je odigrana. Idite tamo gde pripadate od sada - u kantu istorije!
Sledećeg dana, Sovjet je izabrao Sovjet narodnih komesara kao osnovu za novu sovjetsku vladu, pripremivši sazivanje ustavotvorne skupštine, i usvojili Dekret o miru i Dekret o zemlji.

Dekret o zemlji je ratifikovao akcije seljaka širom Rusije koji su zauzeli privatno zemljište i podelili ga među sobom. Boljševici su smatrali sebe predstavnikom saveza radnika i seljaka i ovekovečili to shvatanje sa srpom i čekićem na zastavi i grbu Sovjetskog Saveza.

Pokušaji boljševika da preuzmu vlast u ostalim delovima Ruske Imperije su bili vrlo uspešni i na teritorijama sa većinskim ruskim stanovništvom - iako su borbe u Moskvi trajale dve nedelje - ali su bili manje uspešni u delovima carstva u kojoj Rusi nisu bili većina, koji su zahtevali nezavisnost još od Februarske revolucije. Na primer, ukrajinska Rada, koja je proglasila autonomiju 23. juna 1917, je osnovala Ukrajinsku Narodnu Republiku, koju je podržao Ukrajinski kongres sovjeta. Ovo je dovelo do oružanog sukoba sa boljševičkom vladom u Petrogradu i ukrajinskim proglašenjem nezavisnosti od Rusije 25. januara 1918.[2] U Estoniji su se pojavile dve rivalske vlade: Estonski Dijet je proglasio nezavisnost 28. novembra 1917, dok je estonski boljševik, Jan Alvet, 8. decembra bio priznat od strane Lenjinove vlade kao estonski vođa, iako su snage odane Anveltu kontrolisale samo Talin.[3]

Uspeh Oktobarske revolucije je transformisao Rusku revoluciju po karakteru od liberalne u socijalističku. Koalicija antiboljševičkih grupa je pokušala da zbacio novu vladu u Ruskom građanskim ratu. Sjedinjene Države nisu priznavale novu rusku vladu sve do 1933, a tokom građanskog rata su poslale 10.000 vojnika da pomognu japansku invaziju Sibira. Evropske sile su počele da priznaju Sovjetski Savez početkom 1920-ih i počele da sklapaju ugovore sa njim.