ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

U vrlo dobrom stanju. Naknadni tvrdi povez, originalne korice zadržane.

Mitrov, Nenad, 1896-1941
Dve duše / Nenad Mitrov
Vrsta građe poezija
Cilјna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1927
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Slavija, 1927 (Novi Sad : Jovanović i Bogdanov)
Fizički opis 101 str. ; 20 cm
Pravo ime autora: Alfred Rozencvajg.

Nenad Mitrov (pravo ime Alfred Rozencvajg) je bio srpski pesnik jevrejskog porekla, rođen 1896. u Vukovaru, tada Austrougarskoj.

Iza sebe je ostavio samo dve zbirke pesama, jednu knjigu u koautorstvu sa Mladenom Leskovcem, Žarkom Vasilјevićem i Dušanom Mikićem i veliki broj pesama u različitim publikacijama.

Savremenici, poput Leskovca, opisuju ga kao čoveka blage naravi, prevashodno liričara, koji u svojim pesmama gaji lјubav punu tragizma, gorčine i neostvarene žudnje. Leskovac ga takođe opisuje kao čoveka gladnog znanja, koji je `zbog Leopardija naučio italijanski, radi Bodlera francuski, te sav bio uronjen u antičku poeziju`.

Takođe, o Nenadu Mitrovu Leskovac ja zapisao i: Čovek je bio nakazno, svirepo ružan, grozno izobličena tela i lika, sopćući pod svojim teškim samarom, kako je sam docnije pevao; ali zanos s kojim je govorio o knjizi koju je vraćao bibliotekaru, neka nemirna i žarka radost koja je prosijavala njegove reči, klјučala iza njih, njegove usplahirene duge ruke i zanesen pogled prepuni nekoga divlјenja brisali su na njemu sve telesno i odvodili nam misao nekuda dalјe, u mirno i svetlo, nezemalјsko...“

Godine 1941. po dolasku mađarskog i nemačkog okupatora u Novi Sad, u kom je živeo, biva otpušten iz državne službe i prisilјen na izvršavanje teških fizičkih poslova. Uskoro biva hapšen i saslušavan u vezi sa njegovim nećakom Viktorom Rozencvajgom, komunistom i takođe pesnikom koji se krio od policije.

Da bi izbegao dalјu torturu, ugušio se gasom u svom stanu 7. jula 1941. godine, iza sebe ostavlјajući veliki broj neobjavlјenih pesama.


*****

Nenad Mitrov je posebno poglavlje srpske poezije tridesetih godina, Ma koliko da on duguje mnogo koji svoj ritam i mnogo koju svoju rimu poeziji pre Devetnaeste (tako da se, veoma često, javlja kao jedan sasvim anahroničan pesnik), on je ipak jedinstven, neponovljen, a valjda i neponovljiv, njen pesnik. Ta njegova neponovljivost, često pritisnuta Izvanrednom konvencionalnošću izraza (posebno u prvoj njegovoj pesničkoj zbirci, Dve duše, Izdavačka knjižara »Slavija«, Novi Sad 1927), jeste u izuzetnosti njegove sudbine: po prokletstvu sabrat Leopardijev, on je pesnik-grbavac, onaj koji neće prestati da živi i piše pod teretom strašne guje na hrbatu, one zmije koju će oglasiti u pesmi Zmija:

Ko poima užas, ko oseća breme što mi ga udes uprti na rame?
Ko pozna te muke, svirepe, goleme podlosti nož kad zledi i para me?
Prostota i pakost preko mojih leđa kikote sramne večito kotrljaju — brutalnost me svugde progoni i vređa —pogledi drski stalno me prljaju.
Jer gadnu ja nosim na hrbatu guju čiji me zubi strašno ujedaju, i moždinu gnusnim sokovima truju — dok grdne joj forme svest mi opsedaju.

To je jedinstvena pesma samorazgolićavanja. Ima u njoj (kao i, uopšte, u svim značajnijim pesmama N. Mitrova) težnje za samorazgolićavanjem, koja ne preza ni od čega; ali ima, istovremeno (i ništa manje), i nekoga zazora, koji je vodio izrazu formalno »cerebralnom«, racionaino-suzdržanom. Izvanredno naglašena cerebralnost poezije N. Mitrova očigledno potiče iz njegovoga zazora od stihije sopstvenih osećanja, ali ne manje i od stihije poezije. Nenad Mitrov shvatio je poeziju kao stvar najličnije ispovesti: na ovo shvatanje upućivao ga je više njegov udes, njegova usamljenost iz koje je, ispovešću, pokušavao da se spase, nego neka »škola«. Ali, ovako egzistencijalno osuđen na ispovednu poeziju (kao na poeziju sopstvenih osećanja), on je bio osuđen i na strah od poezije. On se bojao od poezije. I u poeziji, koja mu je jedino ostajala usred postojanja osuđenog na strah od tuđeg ironičnog pogleda, — ili tuđega lažnog saosećanja, — on kao da je slutio još jednu (i to vrhovnu?) manifestaciju nekakve sudbinske ironije. U prvoj svojoj pesničkoj knjizi, Dve duše, u predgovoru čija fraza lomi se između kurtoazno-sentimentalističke poetizacije, u stilu obraćanja svojoj izabranoj »Gospi«, i neospomo stvarnoga, iako duboko skrivenog i stilistikom poetizacije izvitoperavanog iskustva, on je pisao: »Možete li dakle razumeti, gospođo, zašto je i moje bavljenje poezijom zatrovano ljutim čemerom? Da li pojmite razorno delovanje svirepe ironije: da vam bol koji vas ophrvava, zapoveda da ga reprodukujete u vidljivom i čujnom obliku, a u isti mah vas strahovita njegova suština sprečava da ga predstavite u odgovarajućem, adekvatnom izrazu?« Poezija je za njega reprodukcija sopstvenog užasa: ona je zahtev bola da bude izražen u što je mogućno adekvatnijem obliku. I ona, poezija, kao da je na strani njegovoga bola, a ne na njegovoj strani. Ako ona nije neposredno »prostota i pakost« koji kikote sramne preko njegovih grbavih leđa kotrljaju, — dok mu se širi sablažnjiv grč iz kičme, — ipak kao da, podrazumevajući ovu reprodukciju bola, pa i njegovo produbljivanje ovim traženjem adekvacije u jeziku, podrazumeva posvećivanje ovoj »prostoti i pakosti«. Sa bremenom koji mu je udes uprtio na rame, sa tom gujom-grbom na svome hrbatu, on je tražio »slike i epitete, retke rime i bleštave reči« (» . . . to su za mene narkotika«), ali uvek ». , . u ublaženoj, iako možda donekle manirisanoj formi«, jer: »da bih mogao pevati, ja se moram u nekoliko pretvarati, maskirati onaj najcrnji lik jada što mi, kao sablasni pauk, raskida srce — bez toga, moje bi pesme bile sam vrisak i jauk, sam užas i haos«.

(...)
Nenad Mitrov ovo je iskusio: čak i njegova smrt, samoubistvom, jula 1941, potvrđuje ovo iskustvo. Na policijskom saslušanju doživeo je poslednje svoje poniženje: to nije više bio samo smeh »prostote« što se oborio na njegova leđa, nego i udarac islednika mađarske fašističke policije koji mu je ostavio jedan dan roka da sastavi spisak novosadskih komunista. Posle jula 1941. niko više neće moči da pročita pesmu Makaze amo! a da ne ugleda između njenih stihova nevoljeno i malo, zgrbljeno telo koje je ostalo iza ovoga pesnika, nauznak opruženo, ali ne kao dokaz njegove nemoći nego, naprotiv, kao izraz njegove vrhunske moći: iako ovi stihovi, napisani dvadeset godina pre no što je Nenad Mitrov pretpostavio smrt životu u nemoralnosti, potiču isključivo iz njegovog očajavanja zbog prokletstva po rođenju, snaga kojom su oni prožeti kao da najavljuje snagu Nenada Mitrova iz jula 1941, a iskustvo prokletstva, ako se oslušne njegov ritam u ovome znanju o životnom kraju Nenada Mitrova, kao da se totalizuje.


Ovaj pesnik, koji je imao »neobičan, čudnovat i bespomoćan pogled odozdo gore, uvek odozdo gore, pogled skoro subliman od tragičnosti kao u crnačkih skulptura«, našao je snagu da se uzdigne nad svakom bespomoćnošću, uzdižući se i nad sobom i nad svetom u kome je bio osuđen na sudbinu objekta.

- Radomir Konstantinović, Biće i Jezik