ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

---KOLEKCIONARSKI PRIMERAK---
Posveta autora glumcu Brani Vojnoviću 1938.god

Izdaje - Knjižnica Geca Kon A.D. Knez Mihajlova 12
U Beogradu 1937.godine

Sadržaj: I Mi i nači problemi, II Dijagnoze društva i vremena, III Likovi i profili, IV Žena kao problem iz psihoanalize i sociologije žene,
: Jugoslavija, Slovenski narodi, Narodi u groznici, Galerija naših društvenih tipova, Likovi i profili: Dostojevski, Tolstoj, Gete, Šekspir, Kroče, Bergson, Masarik,

О државотворном духу и државним идејама јужних Словена



1. Такозвани нихилизам и недржавотворност Словена
Иако је досадашња литература и филозофија словенских народа довољно сугерисала осталим народима и језицима наше планете да Словен по природним нагнућима своје психе има нарочитог органа за хумана и алтруистичка осећања, ипак је словенски индивидуализам, дакле неки извесни недостатак социјалности, остао и данас провербијалан. Нарочито за ону вишу форму социјалног агрегирања коју називамо државност или државотворност одриче се Словенима свака јача диспозиција.
Већ од Прокопија, Маурикија (или по неким нсторичарима псеудо-Маурикија) и Јорданеса па све до најновијих социолога и државних теоретичара гомилају се на леђа свих Словена тешки приговори и оптужбе: да немају организаторног и државотворног духа, да су рођени индивидуалисти, анархисти и нихилисти.
Модерни социолози и културни историци изнели су, у главном, овакве приговоре:
Словенски народи нису створили ниједну вишу организаторну форму, ни државну ни црквену.
Већина словенских држава несловенске су фундације: Самова држава, Русија, Бугарска, - можда и прве државне творевине Срба и Хрвата (по теорији Гумпловића и Јоже Руса).
Ниједна словенска држава није одржала дуг и непрекинут историјски континуитет; ни Русија, као најмоћнија и највећа од свих словенских држава.
Кохезија и експанзија словенских држава била је одувек релативно слаба. Све словенске државне творевине лако су постајале пленом агресивних суседа и империјалистичких завојевача.
Партикуларне племенске тежње стално су биле јаче од интегралних, синтетичких.
Религиозна, етичка н социјална идеологија - уколико је била често словенска - увек је испољавала противдржавни, негативистички дух: Богумилство, хуситизам, „Чешка браћа`, толстојизам. Толстој је највиши филозофски израз словенског противдржавног духа.
Држава - то је за расног Словена само организовано насиље.
И тако редом. Свака светска историја или психологија и социологија народа свршава оваквим или сличним закључцима. Само памтимо једно: Сви ови појмови, све ове категорије и сва ова мерила створена су на подлози несловенског живота, на историји и душевном животу несловенских народа - већином од Несловена. Ти туђи критерији, глатко и олако пренесени и примењени на Словене морали су да доведу до оних горњих закључака.
Али „држава`, као нека апсолутна форма људске агрегације не постоји. Историја зна само за извесне, разне, релативно условљене типове државности. Апсолутан појам „државе као такве` може да буде само апстрактни продукт неке екстремистичке „теорије о држави`.
Којим типом (или типовима) државности био је досада мерен историјски живот Словена?
По којем типу и мерилу државном постадоше Словени „недржавотворни`?
Ту смо сад стали пред раскривеним језгром целога питања. Конфронтирајмо, дакле, несловенско и словенско мерило, несловенски и словенски историјски државотворни дух.

2. Класични и некласични римски појам државе
Римски, германски и монголско-номадски тип, то је био углавном круг с којим су Словени долазили у историјски додир.
Рим је за медитерански круг народа донео појам „државе уопште`, државе у класичном смислу речи. Римска држава крајем антике и почетком средњег века постаје напросто „државом`, прототипом и узором државности, извором свега легитимитета за медитерански културни круг (тј. за „цео свет`, по тадашњем схватању), схема и оквир у који су сви нови народи улазили и њему се прилагођавали. Нови народи који се примакоше на домак том римско-медитеранском обручу преузимају постепено од исцрпених Римљана римски етатизам на своја рамена, примајући чак и римско име - уколико су били држава и државни народ. Тако „Ромејци`, оријентално-грчка византијска етничка смеса, која се у грчкој форми, грчким језиком називала Римљанима, „Ромајој`, само да би по имену и формално-државном типу остали Римљани и баштиници римске државотворне традиције. Тако Германи који се на западу надовезују на римску државну идеју и оснивају „Свето римско царство немачке нације`. Како на истоку, тако и на западу царство може да буде само „римско`. Тамо оријенталци, овде нордијски варвари једнако улазе у римске државне и правне калупе. Германски племенски краљеви постају римски цареви; настају нове државне формације од којих се неке јужније и романизују (државе западних Гота, Франака, Бургунда и Лангобарда). Етничко германство и културно, правно романство стапају се у једну целину која даје карактер целом западњачком средњем веку. Религиозни ауторитет и извор свих врховних санкција тога система прешао је на римског папу који у новој „хришћанској` форми постаје правим наследннком римских императора, pontifex maximus. Он по својој вољи дарива царске диадеме и сматра да свака световна власт у сфери римске круне има да буде њему вазално подвргнута. И тако је средњи век постао копијом и наставком антике: сви извори ауторитета и легитамитета опет су се нашли, под новим хришћанским обликом, у Риму. Цезар-папа, „Христов намесник на земљи`, преносио је тај ауторитет власти на разне варварске племенске краљеве. Римска традиција наставила се упоредо, на свој начин, и на византијском истоку. Одблесак византијског римског царства видимо на руском, бугарском и српском царству. Поред Грка, оријенталаца и Германа, и Словени дакле покушаше римствовати!
Из типа државе-града поникла (у Грка „полис`), касније на империјалистичку базу проширена, римска држава развија се у „правну државу` са извесним козмополитским, екуменским карактером (pax romana значила је и pax mundi тј. римски Мир = светски мир). Само та правна ауторитативност римске државе може да нам објасни онај привлачни и сугестивни углед који је римска - иако ослабела - држава имала кроз векове у очима варвара. Тај римски нимбус и данас је једна историјско-психолошка загонетка, најкрупнији политички импондерабиле онога времена. И нордијски варвари и оријенталци са старом, од Рима далеко старијом културом, подлегли су фасцинативној снази римске државе.
И тако је римска државност, у свом западном и источном облику, дала оквир новим народним државама: то је био хришћански средњи век. Како су сад зраци тога римског етатизма дохватили Словене? Али, пре сваког одговора намеће се још једно питање: Како су се том етатизму прилагодили Германи, пре Словена, и какви су били државни облици у Германа у оном историјском моменту кад су Словени дошлн са њима у контакт?

3. Германски средњевековни тип државе и први историјски облици Словенства
Германи су се већ одавно били угнездили у границама римске империје, распарчали је и сами већ добрано ушли у калупе римских државних традиција, - испуњавајући са својим Готима, Францима, Алеманима и Лангобардима прва бурна столећа средњега века и надирући све дубље у срце саме империје - кад се на њиховим леђима полако и историјски нечујно почело ширити море Словенства. Без држава и без владаоца, како Прокопије вели, живећи „у демократији`, ти су Словени били неретко настањени око Висле, по мочварном Полесју, без икакве јаче међусобне кохезије, у примитивној племенској организацији по жупама. Била је то још природна праанархија у којој је ретко становништво, по етничком закону озмозе, помало продирало у пусте ненасељене крајеве, напуштене од Германа. Ти Словени нису још осећали потребе јачег и оружаног удруживања. Смешно би било поверовати у Хердерову романтичну причу о голубињој ћуди старих Словена, али да је то био засебан и од Германа различит етнички тип остаје неоспорно. Док су се германски полуномадски народи на западу и северу од њих спремали на завојевачке и пљачкашке походе те према томе морали своја племена јаче повезивати и организовати, Словени, без тога експанзивног духа, остадоше у својој аморфности. Хроника бележи да су и у оном случају када би били ради одбране привуђени на теснију ратничку организацију победоносне своје војсковође после свршеног рата сами убијали, да се не би над њима закраљили. Чим би попустио спољни притисак, Словени се опет разилазе.
Словен је хтео миран и потпуно свој живот: ни он да влада над ким, али ни над њим нико да не влада. Дивљи завојевачки, похлепни немир њему је био туђ - у тој жилици стоји читав тип, сав фатум али и сва историјска трагика Словена. Јер, испунило се само оно прво: Словен није владао над другима! Али зато су други владали над њим и то владали тако како се можда ни над ким у светској историји није владало. Јер стоји написан грозан закон над стубовима историје: Ко неће да гази другога, биће сам гажен!
Словенска идила за леђима Германа, зауканих око тргања царске римске територије, кратко је потрајала. Кад су биле учвршћене германске освајачке државе и кад је дошло под Карлом Великим и до државне синтезе у виду новог западноримског царства, германска експанзија почела се окретати на исток. Тада је Словенима куцнуо пресудан час. Политички разједињени и сами међу собом завађени, Словени су тада покривали готово целу данашњу северо-немачку низију. Ту је дошло до првог великог историјског обрачуна између Германа и Словена. Борба на живот и смрт кроз више столећа свршила се тим да су несложни Словени били што уништени, што асимиловани или потиснути на исток. Остатак Словена који се прикупио, примио хришћанство и основао своје племенске државе (Пољска и Чешка) задуго се није могао отети гвозденом загрљају „Светог римског царства немачке народности.`