ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Istorija
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

U dobrom stanju, sa posvetom autora

Trnovitim stazama / Ilija Ž. Trifunović (Birčanin)
Vrsta građe odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1933
Beograd : Štamparija Glavnog saveza srpskih zemlјoradničkih zadruga, 1933
Fizički opis 119 str. : ilustr. ; 21 cm
Predmetne odrednice
Srbi -- biografije -- četnici -- komite
Vojvoda Vojin Vuk Popović-- Đeneral Boža Janković -- Mitropolit Josif -- Čiča Pavle -- Koporan Čauš -- Vojvoda Zafir Premčević -- Pop Jovan Prteja -- Sibin Žegljanski -- Potporučnik Aranđel

Tr­no­vi­tim sta­za­ma Ili­je Ž. Tri­fu­no­vi­ća, ob­ja­vlje­na 1933. go­di­ne, ba­vi se na­stan­kom i raz­vo­jem Na­rod­ne od­bra­ne i Čet­nič­kog po­kre­ta.

Ilija Trifunović-Birčanin (Topola, 20. jul 1877 — Split, 3. februar 1943) bio je srpski četnik i četnički vojvoda iz vremena Borbe za Makedoniju 1902–1912, u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je predsednik udruženja starih četnika i od 1932. predsednik Narodne odbrane.

Bio je učesnik vojnog puča od 27. marta. Posle Aprilskog rata 1941. izbegao je u selo Gornje Lipovo kod Kolašina. Septembra 1941. je otišao u Split gde se povezao sa italijanskim okupatorom i s njim sklopio sporazum o saradnji. Iz Splita je organizovao četničke jedinice po Dalmaciji, Lici i Bosanskoj krajini i stavio ih u službu okupatora. U proleće 1942. Dragoljub Mihailović je Trifunovićev štab imenovao za štab zapadno-bosanskih, ličko-dalmatinskih i hercegovačkih vojno-četničkih odreda. Do kraja 1942. Trifunović je ostvario legalizaciju četničkih jedinica kod italijanskog okupatora, njihovo redovno snabdevanje borbenim, materijalnim i novčanim sredstvima. Umro je od srčanog udara 3. februara 1943. godine u Splitu.

Sledeći primer nacionalno oduševljene omladine u Srbiji sa početka 20. veka Trifunović se upisuje u četnike i odlazi u Staru Srbiju.
Već 1906. godine primljen je kao štabni četnik u četu vojvode Petka Ilića, i četovao po Skopskoj crnoj gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom u Kumanovskom kraju i tamo je ostao do Balkanskih ratova (1912/1913). Od 1911. komandovao je svojom četom. Učestvovao je u borbi kod Šumate Trnice 1912.

Učestvovao je u oba Balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu pod komandom Vojvode Vuka. i ujesen 1916. U žestokim borbama na Sivoj Steni teško je ranjen u ruku, koja je nakon pogoršanja morala biti amputirana. Na Sivoj Steni je život izubio Vojvoda Vuk pa je odlukom četnika Trifunović dobio vojvodsko dostojanstvo.

U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji.

Predsednik četničkog udruženja Srpska narodna odbrana (SNO) postao je 1932. Bio je izabran za velikoga čelnika Orjune. Učestvovao je u organizovanju i izvođenju puča od 27. marta 1941.

Posle Aprilskog rata izbegao je u selo Lipovo kod Kolašina. U septembru ili oktobru 1941. je došao u Split. Tada oko njega počinju da se skupljaju istaknuti nacionalisti iz Splita i okolnih gradova. Četnički pokret je ovde tada već bio otvorenom u sukobu sa partizanima, i to je podstaklo četničke komandante da sklope niz lokalnih sporazuma o saradnji sa italijanskim okupacionim snagama, na osnovu jakih uzajamnih želja da se partizanski ustanak uguši. Jedan od takvih italijansko-četničkih sporazuma je zaključen na sastanku u Splitu između Trifunović-Birčanina, Dobroslava Jevđevića i Anđela de Mateisa, obaveštajnog oficira italijanskog 6. armijskog korpusa. Prihvatio je četnički pokret Dragoljuba Mihailovića. Dragoljub Mihailović je bio svestan kolaboracionističkih aranžmana koji su sklopili Jevđević i Trifunović-Birčanin i tolerisao ih je. Pored Jevđevića, sa kojim je blisko sarađivao sa italijanskim snagama, potčinjeni komandanti Trifunović-Birčanina bili su Momčilo Đujić (severna Dalmacija), Ilija Mihić i Slavko Bjelajac (Lika) i Petar Baćović (Hercegovina i jugoistočna Bosna).

U martu 1942. dobija pismeno ovlašćenje od Draže Mihailovića da može da vodi vojne i političke akcije u Dalmaciji i Hercegovini i pritom je Iliju Birčanina postavio za komandanta oblasti Dalmacije, Like, Korduna i Primorja.

Vojvoda Birčanin je preko svojih prijatelja i članova Narodne Odbrane organizovao centre otpora u Sloveniji. Prvi put se sastao sa Dražom Mihailovićem u maju 1942. u selu Pustopolju kod Gacka u Hercegovini.
U Pustopolju su doneti važni zaključci za buduću akciju i određena su prava i dužnosti svih komandanata. Tom prilikom najvažniji predmet razgovora je bio plan kako da se četničke snage domognu jadranskih obala i prilaza moru, da bi se u datom trenutku stvorili mostobrani za iskrcavanje savezničkih trupa. Izvođenje ovog plana bilo je povereno vojvodi Birčaninu. O tome je izveštena i vlada i saveznici.

Nakon toga, jedna podmornica na Korčuli donela je za vojvodu Birčanina radio-stanicu, tehnički materijal i novčana sredstva. Vojvoda Birčanin je izvođenje ove misije poverio vojvodi Momčilu Đujiću. Tada je unapredio generala Mihailovića u čin četničkog nadvojvode.

Italijani su 23. juna uz pomoć Ilije Trifunovića-Birčanina, osnovali prve jedinice Dobrovoljačke antikomunističke milicije, posvećenih uništenju komunizma i pod kontrolom Italijana. Mihailović je tom prilikom predao listu od 25 oficira JVuO koje je stari Birčanin proglasio četničkim vojvodama. Od septembra 1942. četnici su pokušavali da ubede Italijane da izvrše veliku antipartizansku operaciju u svojoj okupacionoj zoni. Trifunović Birčanin se sreo sa italijanskim generalom Mariom Roatom 10. i 21. septembra. Trifunović ga je podsticao da preuzme akciju protiv partizana u oblasti Prozora i Livna i ponudio pomoć 7.500 četnika pod uslovom da Italijani obezbede oružje i druge potrebe. Na sastanku 10. septembra Trifunović-Birčanin je izjavio Roati da nije pod komandom Dragoljuba Mihailovića, ali da se sa njim sastao 21. jula u Avtovcu i da ima njegovo odobrenje za saradnju sa Italijanima. Krajem septembra ili početkom oktobra, odgovarajući na poruku od Trifunović-Birčanina datiranu na 20. septembar, Mihajlović ga je pohvalio za držanje i visoko shvatanje nacionalne linije na tim razgovorima.

Posle kontakata sa Trifunovićem-Birčaninom i Dobrosavom Jevđevićem, Roata je sa četnicima 29. septembra potpisao sporazum kojim su regulisane legalizacija četničkih odreda pod italijanskom vojnom upravom u Bosni i Hercegovini, izdavanje četnicima plata, hrane, uniformi, oružja, municije i ostalog ratnog materijala za borbu protiv partizana. Na osnovu ovog sporazuma italijanska okupaciona komanda uputila je četnike u borbu protiv partizana kod Prozora, u oktobru 1942, kao i na druga bojišta.Nakon njegove smrti to pravo da imenuje četničke vojvode pripalo je jedino Draži Mihailoviću, kao ministru vojnom. Time je pokušano da se ne ugasi tradicija vojvodstva u Srbiji.

Na početku svog delovanja u Dalmaciji, vojvoda Birčanin je formirao prve grupe mladih Hrvata koji su bili jugoslovenski orijentisani, a najvećim delom su u te grupe ulazili studenti i radnici. Njima je priključio mlade borce iz Šibenika i ostalih obližnjih mesta na moru.

Na taj način je formirali su odred koji se zvao „Odred Vojvode Birčanina“, i Splitsko-Šibenička brigada.

Teško se razboleo u Splitu. Pred kraj života je unapredio još neke oficire JVuO u čin četničkog vojvode. Umro je u Splitu 3. februara 1943. Posmrtno je odlikovan od generala Mihailovića i Londonske vlade Karađorđevom zvezdom sa mačevima III reda.