ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Autor: Domaći
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski

Dobro očuvano.

Autor - osoba Popović, Jovan
Naslov Lica u prolazu : pripovetke / Jovan Popović ; [ilustracije Đurđa Teodorovića]
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 1941
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zmaj, 1941 (Novi Sad : Štamparija i knjigoveznica Ljubomir Bogdanov, 1944)
Fizički opis 152 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Teodorović, Đurđe
Zbirka Izdanja prosvetno-izdavačke zadruge `Zmaj` ; ǂbr. ǂ3
Napomene Prema pogovoru pisca i podatku na koricama knjiga je štampana 1944. god.
Sudbina jedne knjige: str. [155-156].

Pripovetke iz zbirke Lica u prolazu odlikuje dirljiv, a istovremeno snažan ton, sa intimnom atmosferom koja stvara upečatljiv utisak. Popovićevi likovi su obični ljudi, pate, bore se, neki su neprihvaćeni od strane društva, sažaljevani, nesrećno onesposobljeni, rano preminuli – oni koje je život namučio. Dominantna tema je smrt, pa su zato intenzivirana osećanja tuge, bola, ali i uprkos tom teškom raspoloženju, ono što je jedino važno jeste da je sve prolazno i da, dok tinja duboko urezana žalost, živeti se nastavlja.

Jovan Popović: SUDBINA JEDNE KNJIGE
I knjige imaju svoju sudbinu, rekao je jedan latinski filozof, misleći na prolaznost nekih slavnih i na vaskrs nekih zaboravljenih knjiga.
Moj život je dvaput bio vrlo prisno vezan sa sudbinom mojih knjiga. 1929, upravo 6. januara, odšampana je u mojoj redakcii antologija socijalne lirike mladih pesnika Jugoslavije. Šestojanuarska policija ju je odmah zaplenila, rođenu pod nesrećnim znamenjem. Knjiga nije ugledala sveta, a ja sam ugledao tamu zatvora. A upravo ta neizišla knjiga imala je presudnog značaja za moj život, jer sam tek u zatvoru stekao prava saznanja i punu svest o društvu u dužnosti književnika naroda potlačene zemlje.
6. aprila 1941 odštampana je u Novom Sadu moja knjiga pripovedaka „Lica u prolazu“, plod pripovedačkog mog rada u poslednjoj predratnoj godini. Mađarski varvari, pod skutom nemačkih imperijalista a uz pomoć naših izdajnika, pregazili su Vojvodinu, a u Novom Sadu slavili svoje zverske orgije ubijanja, mučenja, paljenja, ponižavanja našeg naroda. U toj velikoj narodnoj tragediji gubitak jedne knjige nije značio mnogo, no ipak me je boleo. Tri i po godine učestvovao sam u narodnooslobodilačkoj borbi, obišavši s našem vojskom veliki deo Jugoslavije koja se borbom oslobađala, i za te tri i po godine ostaviv daleko za sobom svoju prošlost, ostao skoro bez ičega iz ranijeg svog života, ali obogaćen iskustvima, doživljajima i utiscima kakve ranije nisam mogao imati. Učešće u veličanstvenoj borbi naših naroda protiv fašističkog varvarstva pružilo mi je potresne, veličanstvene doživljaje, i nametnulo dužnost da ih kao književnik izrazim, uobličim, i zaista se osećam kao na početku novoga književnog stvaranja, kao što se naš narod nalazi pred novim životom. Pa ipak, nije mi svejedno što je među izgubljenim i sve što sam godinama pisao, a nisam objavio. U oluji i pustošenju rata propali su mi svi rukopisi. No kada sam stigao u Novi Sad, u ogromnoj radosti njegovog oslobođena doživeo sam još jednu radost: saznao sam da moja skromna predratna knjižica nije izgubljena, da je ona sačuvana, da je preživela sve strahote rata. Ona mi je ostala gotovo kao jedina imovina iz života pre ove strašne ali veličanstvene borbe. Razumljivo je, da sam prema njoj pomalo sentimentalan, i da s uzbuđenjem propraćam njeno pojavljivane pred narodom vaskrslim za novi život. Da li je ova knjiga zaista preživela sve strahote rata, ne kao hrpa naštampane hartije nego kao umetnički dokumenat od vrednosti, posvedočiće naš narod. Posle tri i po godine, pošto su iz podruma štamparije pokupljeni štampani tabaci i knjiga povezana, ona sad polazi na svoj put. Mnogo štošta sam dužan reći posle nje, o onome što se desilo između njenog štampanja i izlaska. No uveren sam da nemam da se stidim zbog nje, i da će ona i sada kazivati nešto čitaocima, iako govori o dobu koje je nepovratno prošlo.
13. novembra 1944.

Jovan Popović (Kikinda, 18. novembar 1905 – Beograd, 13. februar 1952) bio je pesnik i književnik, učesnik u NOB-u od početka oružanog ustanka u Srbiji.
Odrastao je u obrazovanoj apotekarskoj porodici u Kikindi, gde je i započeo školovanje na mađarskom i nemačkom jeziku. Po završetku I svetskog rata, nastavio je školovanje na srpskom jeziku. 1923. godine, u Kikindi je završio gimnaziju. Potom je u Beogradu upisao Filozofski fakultet, gde je studirao filozofiju i uporednu književnost. Slabo zdravlje, majčina smrt i materijalni razlozi uticali su da napusti studije. Vratio se u Kikindu i radio u porodičnoj apoteci.
U ranoj fazi svog pesničkog rada bio je pod uticajem ekspresionizma, sredinom 20-ih godina pripadao je grupi beogradskih neoromantičara koji su bili izdanak levog ekspresionizma. Raskid s mladalačkom solipsističkom lirikom počinje kod njega Knjigom drugova (1928), čiji je bio jedan od urednika i zbog koje je izveden pred sud. U zatvoru je proveo 6 meseci, a nakon izlaska iz zatvora, otišao je u Beograd. Zaposlio se u Nolitu. Pesnik se okreće savremenom životu, svoju poeziju stavlja u službu radničke klase i njenih revolucionarnih ciljeva. Iskrenost uverenja ostaje ipak u njegovim stihovima površna, deklarativna, poruka jednosmerna. U pesmama nastalim u toku NOB-a nalazimo iste vrline i mane kao u ranijim socijalnim pesmama: strasno opredeljenje za ideju, ali i nedovoljnu savladanost izraza, verbalizam, patetiku. Po temperamentu, Popović nije bio borben duh, nego blag i nežan lirik, s nečim od mekoće i osećajnosti svojstvenih poeziji Miloša Crnjanskog. Najviše svežine i doživljenosti ima u pesmama inspirisanim zavičajnim motivima, u kojima se oseća odjek glasova iz detinjstva, a boje i zvuci rodne ravnice izazivaju nostalgične čežnje.
Značajniji je njegov pripovedački rad. Dve predratne zbirke Jovana Popovića, „Reda mora da bude“ (1932) i „Lica u prolazu“ (1941), otkrivaju pripovedača od talenta. U njima je prikazao palanački svet Vojvodine, slike su osenčene njegovim vlastitim sećanjima o detinjstva i mladosti. Iz zavičajnosti potiče meka lirska nota, koja čini glavno obeležje tih pripovedaka, njihov osnovni kvalitet.
Najznačajnija mu je treća knjiga pripovedaka, „Istinite legende“ (1944). Naslov otkriva njen smisao: ona sadrži priče o istinitim događajima i istinitim ličnostima, o podvizima u NOB-u koji su se odista odigrali ali koji toliko prelaze granice uobičajenog da više liče na legende nego na istinite istorije. Osnovni postupak je hroničarsko-memoarski, autor zauzima poziciju nepristrasnog svedoka, letopisca zaokupljenog time da spase od zaborava primere hrabrosti običnih ljudi, boraca revolucije. Taj objektivni, epski ton odvaja ove ratne hronike od subjektivno, poetski obojene proze ranijih knjiga.
Oženio se 1931. godine Dragicom Vitolović, koja se potom 1936. udala za Voju Srzentića.
Uređivao je list Stožer, bio jedan od pokretača Nedeljnih informativnih novina (NIN), sarađivao sa časopisima Naša stvarnost, Naš život, Život i rad, Umetnost i kritika. Tokom Drugog svetskog rata uređivao je časopis Posavski partizan.
Po završetku rata, ostao je da radi u Beogradu. Učestvovao je u obnavljanju Letopisa Matice srpske. Takođe je bio jedan od pokretača časopisa Naša književnost i predsednik Udruženja književnika Srbije.
Za dopisnog člana SANU izabran je 14. novembra 1950.
Umro je 13. februara 1952. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Po njemu nosi naziv desetak osnovnih škola u Srbiji i Gradska biblioteka u rodnoj Kikindi.
MG89 (N)