ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1900 - 1949.
Tematika: Književnost
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tri knjige ukoričenu u jednu, veoma dobro očuvano. Ima pečat prethodnog vlasnika (Knjižara Veselinović, Beograd)
MG42 (N)

1. Selma Lagerlef – LEGENDE O HRISTU (1930) Nobelova nagrada 1909

2. ZBIRKA RUSKIH PRIPOVEDAKA (1922)
A. P. Čehov „Tajni savetnik“
O. N. Oljnem „Radost“
Sergije Normanski (Sigma) „Akteja“, „Gunhilda“

3. Oskar Vajld – KANTERVILSKI DUH I JOŠ NEKE PRIČE (1921)
„Kantervilski duh“
„Slavuj i ruža“
„Srećni princ“
„Sfinks bez tajne“
„Odani prijatelj“

Autor - osoba Lagerlef, Selma
Naslov Legende o Hristu / Lagerlef ; [urednik P. M. Petrović] ; [preveo Mihailo Dobrić] ; [predgovor napisao Milan Marković]
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1930
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savremena biblioteka, 1930 (Zagreb : Tipografija)
Fizički opis XI , 167 str. ; 20cm
Drugi autori - osoba Petrović, P. M.
Dobrić, Mihailo
Marković, Milan
Cerović, Novak B.
Zbirka Savremena biblioteka
Napomene Predgovor / Milan Marković : str.V-XI.
Predmetne odrednice Lagerlef, Selma, 1858-1940

Naslov Zbirka ruskih pripovedaka / prevela Kosara Cvetkovićeva
Vrsta građe kratka proza
URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1922
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1922
Fizički opis 127 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Cvetković, Kosara, 1868-1953 = Cvetković, Kosara, 1868-1953

Autor - osoba Vajld, Oskar, 1854-1900 = Wilde, Oscar, 1854-1900
Naslov Kantervilski duh i još neke priče / od Oskara Uajlda (Oscar Wilde) ; preveo s engleskog Vojislav M. Petrović
Omotni naslov Kantervilski duh i druge priče
Vrsta građe kratka proza
URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1921
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Napredak, 1921
Fizički opis 105 str. ; 20 cm
Drugi autori - osoba Petrović, Vojislav M., 1885-1934 = Petrović, Vojislav M., 1885-1934
ISBN (Ppl.)
Napomene Kor. stv. nasl.: Kantervilski duh i druge priče
Predgovor / V.[Vojislav] M. Petrović: str. 3-9.

Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik. Rođen je dve godine nakon rođenja njegovog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalena koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine.
Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Piter i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.
Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko literarnih magazina. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio dva sina Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.
Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu.
U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost. U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz, gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.
Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.
Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”.
Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav.
„Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadetni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce cactajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.
„Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici.
Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”.
Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode.“

Zatočeništvo
Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu.

Sećanje na pisca
Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.
U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je kompanija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.
Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.

Bibliografija
Priče
Srećni princ (1888)
Sebični džin (1888)
Odani prijatelj (1888)
Neobična raketa (1888)
Zločin lorda Artura Sevila (1891)
Duh iz Kentervila (1891)
Mladi Kralj (1891)
Ribar i njegova duša (1891)
Zvezdani dečak (1891)
Poeme u prozi
Umetnik (1894)
Sledbenik (1894)
Gospodar (1894)
Učitelj mudrosti (1894)
Roman
Slika Dorijana Greja (1891)
Drame
Vera ili Nihilisti (1880)
Vojvotkinja od Padove (1883)
Saloma (1894)
Lepeza gospođe Vindermer (1893)
Žena bez značaja (1894)
Idealni muž (1899)
Važno je zvati se Ernest (1899)
Florentinska tragedija


„Legende o Hristu“ zbirka je priča švedske autorke Selme Lagerlof. Knjiga započinje sećanjem na autorkinu babu koja je njoj kao maloj devojčici pričala priče. Tih priča se seća bolje nego same babe. Od babe joj je u sećanju najjasnije ostao dan njene smrti, koja se dogodila kada je autorka imala samo pet godina. Ipak, pre smrti baba joj je u nekoliko navrata pričala priče.
Pripovetke započinje pričom ispričanom na jedan Badnjak, kada ni ona ni baba nisu mogle ići na Polnoćku jer je jedna od njih bila premlada, a druga prestara za takvu aktivnost. Ostale su kod kuće same i to je bio dobar povod za božićnu priču o zgodi nakon Hristova rođenja.
Uvod u priču o Hristu bila je osobna ispovest o babi i njezinom uticaju na devojčicu, sada autorku. Uvod je pisan u prvom licu, a kasnije priču preuzima baba. Pošto je baba preuzela ulogu pripovedača, priča je opet ispričana u prvom licu, stoga ovde imamo slučaj pripovedača unutar priče.
Priče koja priča autorkina baba, zapravo su legende. Tek prva priča ima realističan okvir, iako i u njoj nalazimo elemente natprirodnog. Sve ostale priče obiluju nadrealističnim motivima, ali i kršćanskim simbolima. Autorka je ovim pričama htela da deci približi Isusa Hrista i događaje vezane uz njegovo rođenje i rani život.
Naravno, svaka priča ima jaku i izravnu pouku, baš kao što to imaju sve priče koje babe pričaju.


Selma Lagerlef (Selma Ottilia Lovisa Lagerlöf) je bila švedska književnica i prva dobitnica Nobelove nagrade za književnost. Rođena je 20. novembra 1858. godine na imanju Morbaka, u švedskoj pokrajini Vermland. Umrla je 16. marta 1940. godine u rodnom mestu. Bila je prva članica Švedske akademije nauka. Pisala je novele, romane, poeziju i kratke priče, a njeno najpoznatije delo je knjiga „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ („Nils Holgerssons underbara resa genom Sverige“). Ova knjiga prevedena je na više od 30 jezika i deo je školske lektire širom sveta. Mnoga njena dela doživela su filmske i pozorišne adaptacije, te približila njen književni opus milionima ljudi. Detinjstvo i obrazovanje Selma Lagerlef je rođena 1858. godine na porodičnom imanju Morbaka u pokrajini Vermland na zapadu Švedske. Bila je ćerka poručnika Erika Gustava Lagerlefa (Erik Gustav Lagerlöf) i Luise Valrot Lagerlef (Louise Wallroth Lagerlöf). Erik i Luisa su imali šestoro dece. Selma je rođena s povredom kuka, pa je tokom ranog detinjstva hramala na obe noge. Na sreću, kasnije se oporavila pa ova povreda nije uticala na njen dalji život. Bila je tiho dete, mnogo ozbiljnija od svojih vršnjaka i veoma zaljubljena u knjige. Još od detinjstva je pisala pesme, ali sve su objavljene tek mnogo godina kasnije. Odrastala je uz baku koja joj je pričala neverovatne priče i bajke. Godine 1884. Erik se razboleo pa su morali da prodaju imanje Marbaka. Otac nije imao razumevanja za njen talenat, te nije želeo da nastavi školovanje, nego ju je učlanio u ženska društva. Skoro 25 godina kasnije ponovo je otkupila porodično imanje novcem koji je dobila nakon što je osvojila Nobelovu nagradu. Uprkos očevom protivljenju upisala je učiteljsku školu u Stokholmu koju je pohađala u periodu od 1882. do 1885. godine. Nakon toga zaposlila se kao učiteljica u srednjoj ženskoj školi u srednjovekovnom gradiću Landskrona, u švedskoj provinciji Skanija. Devojčicama je pričala bajke i legende koje je čula od bake. Tokom studija na Kraljevskoj akademiji u Stokholmu pobunila se protiv realizma u švedskoj književnosti koji je tada zastupao pisac August Strindberg (Augus Strindberg). Književnost i aktivizam Svoju prvu novelu pod naslovom „Saga o Gesti Berlingu“ („Gösta Berling’s Saga“) Selma Lagerlof je počela da piše još dok je predavala u Landskroni. Ipak, u književne krugove ušla je tek nakon što je poslala prvo poglavlje svoje knjige na književno takmičenje i osvojila glavnu nagradu – ugovor s izdavačem za celu knjigu. Na početku su njeni radovi nailazili na podeljena mišljenja književne kritike. U momentu kada je književni kritičar Džordž Brands (George Brandes) pohvalio danski prevod njenog dela, popularnost mlade književnice je porasla. Od Frederike Limnel (Frederika Limnell) dobila je novčanu pomoć kako bi mogla da se fokusira samo na pisanje. Godine 1894. upoznala je švedsku književnicu Sofi Elkan (Sophie Elkan). Ubrzo su postale dobre prijateljice, ali i oštre kritičarke jedna drugoj. Tokom mnogo godina Sofi je često iskazivala svoje neslaganje sa smerom u kome idu Selmine knjige. Njihova prepiska objavljena je 1993. godine pod naslovom „Nauči me da budem slobodna“ („Du lär mig att bli fri“). Selma je 1895. godine napustila posao učiteljice i potpuno se posvetila pisanju. Zahvaljujući popularnosti „Sage o Gesti Berlingu“ uspela je da se dogovori sa urednicima dva lista da u delovima objavljuju njena dela. Sa Sofi je putovala u Italiju, Palestinu te druge delove Bliskog istoka. Upravo u Italiji je nastao njen roman „Antihristova čuda“ („Antikrists mirakler“) koji je duboko podelio hrišćane i pobornike socijalističkih ideja, iako je njena namera da ujedini ove dve „zaraćene strane“. Nakon posete američkoj koloniji u Jerusalimu 1900. godine poželela je da napiše knjigu o tom mestu. Kraljevska porodica i Švedska akademija pomogli su joj da ostvari svoju želju. Sledeće godine izdala je knjigu „Jerusalim“. Dve godine kasnije Udruženje učitelja ju je zamolilo da napiše dečju knjigu geografije. Prvi deo knjige „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“ objavila je 1906. godine, a drugi deo je izašao godinu dana kasnije. Bila je to knjiga o dečaku sa severa Švedske koji se smanjio na veličinu palca i putovao na kozi kroz celu zemlju. Ukomponovala je istorijske i geografska činjenice o provincijama u Švedskoj sa bajkom o dečaku i njegovim neobičnim avanturama. To je postala jedna od njenih najpoznatijih knjiga koja je prevedena na više od 30 jezika. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Valborga Olandera (Valborg Olandera) koji joj je ubrzo postao prijatelj i asistent. Međutim, Sofi Elkan je svojom ljubomorom uveliko komplikovala odnose između Salme i Valborga. Olander je takođe bio profesor, ali i aktivni član pokreta za prava žena u Švedskoj, baš poput književnice koja je bila potparolka Asocijacije za ravnopravnost polova. Ova pozicija omogućila joj je da zastupa Asocijaciju na Međunarodnom kongresu za ženska prava koji je održan u junu 1911. godine u Stokholmu. Osam godina kasnije žene u Švedskoj su dobile pravo glasa. Književnica se družila i sa nemačkom autorkom Neli Zaks (Nelly Sachs). Nekoliko meseci pre smrti zamolila je švedsku kraljevsku porodicu da omoguće izlazak Neline majke iz Nemačke koja je u to vreme bila u rukama nacista. Starica je poslednjim letom iz Nemačke stigla u Švedsku i dobila azil u novoj domovini. Selma Lagerlof je preminula 16. marta 1940. godine u rodnoj kući. Značaj „Čudnovato putovanje Nilsa Holgersona kroz Švedsku“, ali i mnoge druge knjige uvrstile su je među najpopularnije pisce u Švedskoj, pa je 1907. godine dobila počasni doktorat za književnost na Univerzitetu Upsala. 10. decembra 1909. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost kao priznanje i pohvalu za „laki idealizam, živu maštovitost i duhovnu percepciju koje karakterišu njena dela“. Ipak, nagrada je podelila dve struje u švedskoj Akademiji, telu koje dodeljuje nagradu. Presudila je ona koja je na vreme uvidela značaj dela Selma Lagerlef. Tokom dodele održala je skroman govor u kome je ispričala neverovatnu priču o svome ocu s kojim se srela u raju. Zamolila ga je da joj pomogne da se oduži svim ljudima koji su joj mnogo pomogli u životu i karijeri. Godine 1914. postala je član Švedske akademije, te tako postala prva žena dobitnica Nobelove nagrade za književnost i ujedno prvi ženski član ove prestižne institucije. 1928. godine dobila je počasni doktorat Fakulteta umetnosti na Univerzitetu u Grifšvaldu. Početkom Drugog svetskog rata poslala je svoju zlatnu medalju koju je dobila od Akademije u Finsku kako bi pomogla zemlji da se izbori sa napadima Rusije. Finska vlada je bila je počašćena ovim potezom švedske književnice, te su novac skupili iz drugih izvora, a medalju vratili u Švedsku. Brojne ulice, trgovi, škole, pa čak i hoteli danas nose njeno ime, a porodično imanje na kome je odrasla pretvoreno je u muzej. Mnoge njene priče uvrštene su u školske čitanke i lektire širom sveta. Godine 1991. njen lik se našao na novčanici od 20 švedskih kruna, što je bio svojevrsni presedan, jer su do tada na novčanicama bili samo znameniti muškarci koji su na bilo koji način zadužili Švedsku.

MG42 (N)